Ужице – место где се најсигурније осећам

Марко Суботић, пореклом Ужичанин, данас је успешан новинар са импозантном професионалном каријером. Поразговарали смо о послу, изазовима, новинарству некада и данас, али и тренуцима приватног живота и провођењу времена када се заврше пословне обавезе.

Каква сећања носите из Ужица и која су места која посећујете када се враћате у родни град?

Кад год долазим у Ужице, враћам се у детињство. Живот у Ужицу за мене је један од најбезбрижнијих периода којих се сећам. Велики парк, шетње са дедом, купање на плажи, бојажљив скок са мале скакаонице у прехладну Ђетињу, први пољубац испред Гимназије и седење на Тргу са другарима из одељења. Наравно, већина сећања везана је за Пашиновац, део Ужица где сам одрастао и двориште ОШ ,,Нада Матић”. Ту и највише времена проводим када из Београда у завичај дођем на пуњење батерија. Ужице ће за мене увек бити место где се најсигурније осећам.

Новинарством сам почео да се бавим још у средњој школи. Један од мојих учитаља био је Слободан Мурић, новинар ,,Вести”, који ме је и увукао у ову професију. Захваљујући њему упознао сам рад у новинама и на Радио Ужицу, у то време једином радију у граду који је из садашње перспективе, био место где си могао много тога да научиш јер је на њему радила једна заиста невероватна екипа предвођена Милом Ивановић. Велику улогу у мојој каријери имао је и Ненад Ковачевић, садашњи дописник ,,Данаса” из Ужица, који ме је доста тога научио и захваљујући коме сам прешао на Радио Б92, који ме је и обликовао у новинара какав сам данас. Почео сам од дечије емисије ,,Дружионица” на Радио Ужицу, репортерских извештаја о студентским питањнима, преко политичких и економских тема на Б92 до највећих националних, регионалних и светских догађаја на Ал Џазири и Еуроњузу.

Доба дигитализације донело нам је различите канале комуникације путем којих долазимо до информација. Да ли смо данас сведоци да свако сваком или нико ником не верује?

Дигитализација нам је донела невероватне могућности и мислим да је свет у многим сегментима учинила бољим и ближим местом. Захваљујући друштвеним мрежама лако можемо да сазнамо како део становинка размишља, видимо трендове и сазнамо шта се дешава на терену и пре него што медији известе о томе. Али, те предности су постале и опасност. Лажне вести које се шире интернетом лако могу да постану аргументи које део људи користи без да су их проверили. Друштвене мреже омогућавају да више пута изговорена лаж код неких људи постане истина, због чега су веома битни портали који служе размаскиравању лажних вести. Смејали смо се безазленој вести коју је пре 10 година објавио Њуз нет да је Србин у Египту задавио ајкулу, али није било смешно када су неки портали пренели ту вест као истиниту. Таквих примера је гомила и такве ствари су довеле до поделе људи на друштевним мрежама што је произвело ситуацију, не само да људи не верују једни другима или им верују без било какве задршке, већ до тога да већина жели да чује само потврду свог мишљења док их друга страна, иако са аргументима, не занима. Такво стање тешко је променити, а лек за то је коришћење различитих извора информисања или читање коментара испод објављеног твита како би се чула и друга мишљења.

Друштвене мреже доста су помогле активистима одређених покрета да се њихова идеја прошири и да им помогне да скупи више истомишњеника на одређеном протесту. Протести испред Скупштине Србије 2020. почели су тако што се група људи окупила незадовољна најавом увођења нових антиковид мера. Захваљујући шеровању позива на тај скуп врло брзо се протест од 200 људи претворио у масовне протесте на којима је интервенисала и полиција. Такође и протести против Закона о експропријацији су доживели свој максимум захваљујући друштвеним мрежама. Али, као што су тада Твитер или Фејсбук помогли, такође су и одмагали организаторима протеста јер у неким ситуацијама су људи остајали код кућа јер због врућине или кише нису желели да излазе на улицу, већ су се одлучивали да протесте гледају преко друштвених мрежа. Наравно, и те ситуације погодне су за брзо ширење лажних вести због чега су протести постајали или слабији или јачи. Последњи већи протест који сам пратио био је на Цетињу, када једна група људи није желела да дозволи устоличење миртополита Црногорско- приморског Јоаникија. У једном тренутку, после интервенције полиције која је бацила већу количину сузавца, морали смо да се склонимо у оближњу продавницу где је, такође, побегла једна група демонстраната. Док смо чекали да ветар однесе сузавац, неко је из те групе прочитао на Твитеру да је једна особа погинула на протесту, што је била лажна вест, а што је револтирало ту групу људим, због чега су они истрчали напоље желећи да се сукобе са полицијом. Такве нефилтриране информације могле су да доведу до озбиљнијих инцидената, али, на срећу, у овом случају нису јер је вест о погибији особе врло брзо демантована, те се и брзо проширила међу масом.

Да ли се саремено новинарство оглушило о правило да свака вест треба да буде потврђена из три независна извора пре него што буде објављена?

Дигитализација нам је донела брзину и могућност извештавања из сваког краја света. До пре само 15 година то није било тако. Материјал за радио се слао преко фиксне телефоније, телевизије су само сателитски могле да пошаљу извештаје. Бивши урадник на Ал Џазири, Горан Милић, нам је увек причао како је некада свој материјал из Њујорка слао авионом до Београда, или како су извештаје о посети Тита Куби слали бродом па су гледаоци са 7 дана закашњења гледали како је изгледао самит Несврстаних у Хавани. Сада је то потпуно другачије, материјал стиже у реалном времену до редакција, а брзина извештавања је постала један од приоритета. Порталима је постало најбитније ко ће први да пусти неку пуш нотификацију, а телевизијама да ли ће бити прве у преношењу вести јер је постало уврежено мишљење да од тога зависи и гледаност. Због таквог тренда, проверавање информација из више извора постала је реткост.

Да ли је била Ваша одлука или сплет других околности да постанете новинар репортер?

То је била жеља. Мислим да сам се родио с тим. Новинарство ме привлачило док сам још био у школи и постало је део мог живота. Привлачила ме је динамика тог посла, могућност да будеш на местима где се нешто дешава, где се ствара историја. Свиђала ми се идеја да то није професија од 9 до 5, већ си новинар 24 сата и где си у прилици да постављаш питања, скрећеш пажњу, али и помажеш људима. Некада је овај посао занимљив, некада не. Један дан радиш 15 сати, други 3. Новинарство је професија коју лако заволиш, а иако стресна, тешко можеш да је се одрекнеш.

Такве ситуације су у природи посла. Стечено искуство ми омогућава да јасно разазнам како да се понашам у таквим ситуацијама. Као младом новинару, није ми било свеједно када сам извештавао са протеста рудара у Колубари пре 5.октобра 2000. године када су нас опколили полицајци, или годину дана касније када је покушан упад у кућу Слободана Милошевића. Тада је неискуство произвело код мене страх. Сада, са 22 године рада у медијима, јасно знам када је ситуација опасна и када треба да се склоним, а када не може доћи до већих проблема. Непредвиђене ситуације понекад треба искористити у своју корист, па зачинити извештај. На терену, на пример, на протесту увек треба разумети оне који су се нашли ту на улици, никад им не треба контрирати или их ниподаштавати, већ бити на месту догађаја, преносити шта се дешава без коментарисања, и никада нећеш имати проблем ни са ким. Јер, новинарство јесте непристрасно извештавање и преношење информација, а не сврставање.

Завршени су избори у Србији, а канал између грађана и дешавања у изборним штабовима су, управо, новинари репортери. Како изгледа преносити у овим околностима и да ли су тензија, еуфорија и и нестрљење већи него уобичајено?

Мислим да су избори, за политичке новинаре, најзанимљивији радни дан. Изборе као новинар пратим од 2000. године и и није се много тога променило у праћењу избора осим чињенице да смо сада онлајн могли да пратимо резултате на сајту Републичке изборне комисије. Највећи део посла за новинаре је углавном после затварања бирачких места када странке, али и РИК, почињу да објављују резултате. Имао сам прилику изборе да пратим и из изборних штабова и редакције а последње изборе сам био у студију Еуроњуза. У изборним штабовима новинар заиста може да прочита на лицима политичара задовољство или разочарање изборним резултатима, али и то је место где може да се добије нека информација иза кулиса која може да користи новинару у даљој анализи изборних резултата. У сваком изборном штабу постоји неизвесност пред објављивање резултата, па и сада у највећој Српској напредној странци, иако се знало у претходним изборним циклусима да ће освојити убедљибу изборну победу. Неколико пута сам присуствовао заиста великој еуфорији у изборној ноћи. Ништа се не може поредити са изборима 2000.године и сменом Слободана Милошевића. Тај тренутак када су стигли резултати да је победио Војислав Коштуница су нешто што новинари који су пратили тада изборе никада неће заборавити. Такође ће се памтити и избори 2012. године када је победио Томислав Николић. Мислим да ни у СНС тада нису били свесни да је победа могућа. У тим тренуцима, новинар не сме да покаже своју политичку опредељеност, већ да преноси само чињенице, односно, да у својим извештајима опише атмосферу, пренесе како се понашају политичари и наведе њихове изјаве.

Један сте од аутора документарног филма ,,Идеал '68“ који се тиче обележавања годишњице студентских протеста у бившој Југославији. Како је текао процес прављења документарца? Да ли смо сачували нешто бунта из тих времена и у садашњости?

То је био мој први документарац који ме је увео у нову телевизијску форму коју сам одмах заволео. Идеја је била да са колегом Алмиром Шећкановићем на Ал Џазири кроз једну причу повежемо читав регион, пошто су се протести 1968.године дешавали у свим градовима бивше Југославије. Наравно, најмасовнији, најкреативнији, али и најнасилнији су били протести у Београду па се та 1968. углавном и везује за Београд. Припремајући се за документарац, увидели смо колико су у то време били важни идеали у животима студената а колико је сада мало оних који имају такве идеале. Због тога смо тај филм и назвали ,,Идеал &амп;#39;68“. Снимање документарца је један веома комплексан посао. Не само јер од идеје до реализације може да прође дужи временски период, већ и због тога што пре снимања мора да се обави темељна припрема како би се аутор детаљно упознао са сваким углом догађаја који жели да обрађује у документарцу. Избор саговорника је веома битан. Морају да се нађу актери тих догађаја, при чему с њима мора да се уради прединтервју како би сте знали у који део документарца се уклапају њихове приче. После тога следи снимање за које је потребно да се уради такође добра припрема јер мора да се зна шта ће се снимати, у ком делу дана, јер приликом снимања документарца не сме да буде изненађења, мора све да буде припремљено. То је телевизијска форма која ми је тренутно најзанимљивија и која код гледалаца оставља јачи утисак од обичног прилога. Недавно сам за Еуроњуз урадио  документарац о Јасеновцу кроз разговор са владиком пакрачко-славонским Јованом. Тренутно разматрам неке идеје које бисмо могли да преточимо у документарну форму и надам се да ћу поред дневно-политичких обавеза имати времена да радим и документарне форме.

Шетња пса поред реке или слушање музике за мене су главни облици борбе против стреса. После напорног дана на послу, иако преуморан, морам да прошетам пса, иако ми је понекад то тешко, заиста је корисно за ментално здравље. Одлуке, с друге стране, не доносим тако лако. Сви мени блиски људи знају колико се двоумим и када су у питању најситније ствари у приватном животу, попут куповине патика. Тако је и када су у питању велике животне одлуке. Пре него донесем неку крупну одлуку, направим списак позитивних и негативних последица, па на основу тога пресечем, али на крају увек послушам интуицију, која ме до сада није преварила.