-Филм „Република Српска: Борба за слободу“ је наш покушај да дестигматизујемо српски народ који је деценијама уназад представљан у најгорем могућем светлу - каже редитељ Борис Малагурски и наводи да је филм упркос покушајима многих да забране његово приказивање ипак приказан у 16 градова широм Европе.
-Тиме смо показали да смо заиста тврд орах и да нас не могу да забране – истиче Малкагурски. У току су премијере филма у Србији
Филмови српско-канадског редитеља Бориса Малагурског увек изазивају пажњу. Присетимо се само рекација како домаће тако и светске јавности на његова остварења „Тежина ланца1,2 и 3“, „Црна Гора: Подељена земља“. Подједнаке, ако не и јаче емоције, изазвало је његово најновије остварење „Република Српска: Борба за слободу“ које се увелико промовише у свету, а у Ужицу је премијера одржана 12. децембра. Због великог интересовања, филм је приказиван и наредна два дана.
Зашто је овај филм „Република Српска: Борба за слободу“ изазвао толико реакција када знамо да говори о људима са оне стране Дрине и не само о једном периоду, последњем рату?
-Филм је заиста узбуркао Европу, а најбурније реакције биле су од оних који филм нису ни видели. Недељу дана пре него што је почела западноевропска турнеја филма „Република Српска: Борба за слободу“ покренута је једна врло безобразна и бескрупулозна хајка против њега коју је финансирао и финансира је и даље Кантон Сарајево. Дакле, све организације које су покренуле хајку финансиране су на овај или онај начин из средстава Кантона Сарајево, ту пре свега, мислим на Институт за истраживање геноцида „Канада“ који води Емир Рамић, бошњачка невладина организација регистрована у Канади, затим савез 21 босанско-херцеговачке организације у Бечу и када покушате да видите који чланови чине тај савез, видите да је ту само један члан, бошњачка национална фондација која је учествовала у многим пројектима са Кантоном Сарајево. Нећу о томе сада, јер када бих причао, требало би ми много времена, пошто сам истражио ко стоји иза тих организација које су повеле хајку, а која се, апсолутно, не односи на садржај филма. Већ у првом саопштењу тог Института наведено је да је циљ хајке укидање Републике Српске. То нису моје, већ њихове речи. Они желе на сваки начин да делегитимишу Републику Српску, српски народ и наша легитимна права на став и на постојање. Овај филм је наш покушај да дестигматизујемо српски народ који је деценијама уназад представљан у најгорем могућем светлу. Коме може да смета један филм који покушава да српски народ представи у позитивном светлу? То је само онај који има негативне емоције према српском народу, који нас мрзи, који покушава да отме наш политички легитимитет у БиХ и наше право да и ми имамо свој глас у држави.
Можда је и назив филма интригантан, пре свега, за екстремистичке групе?
-Апсолутно сматрам да су у питању екстремистичке групе када имамо људе који прете терористичким нападима. На пример, у Швајцарској је требало да буде неколико пројекција филма у разним салама, није пуштен у њима, већ смо на крају нашли алтернативне сале и приказали га. Човек, рећи ћу само иницијале Б.Ф., претио је да ће спалити сваку салу која се усуди да прикаже филм у Швајцарској. То стварно говори да се ради о екстремистима, фанатицима. Знате, фанатизам је за мене израз потиснуте сумње. Мислим да ти људи који толико жестоко нападају филм без знања шта је у њему, могу само да сумњају у сопствени наратив, а то показује колико је, заправо, њихов наратив слаб.
Просто, немају аргументе.
-Апсолутно. Хоћу и да кажем да смо ми упркос покушајима многих да забране приказивање филма у градовима широм Европе, ипак филм приказали у 16 градова, у Швајцарској, Немачкој, Холандији, Белгији, Луксембургу, у Стокхолму у Шведској. Тако смо победили њихов фанатизам. Најнадреалнија ситуација била је можда у Дортмунду где је филм требало да буде приказан у немачком биоскопу, али је због финансијско- политичких разлога пројекција отказана, а не због садржаја филма који биоскопу није био споран. Тада су нам у сусрет изашли Турци.
Да ли је то било ван свих очекивања?
-Можда неко није ичекивао, а ја сам се веома обрадовао када су нам Турци изашли у сусрет и тада смо у Турском центру приказали филм. На овај начин Турци су одржали лекцију Немцима о западним, европским вредностима, о толеранцији, о слободи говора, на крају крајева, и показали, иако у филму има приче о османској окупацији Балкана, да су ипак довољно толерантни да пусте тај филм. Турци су се показали да су већи Европљани од Немаца и у том смислу сам им захвалан као и турској заједници. Оно што заиста морам да нагласим је да су ти бошњачки екстремисти који су нападали филм, побеснели када су чули да је приказан у Турском центру.
Очигледно је да се та негативна кампања не води онако како је замишљена?
-Не. Апсолутно не.
Како и сами рекосте, ако правим филм о Ужицу, онда ћу да поменем Ужичане и не видим ништа лоше у томе?
-Апсолутно. Једна од теза коју су пласирали била је да је филм једностран зато што говори само о Србима. Да, то је филм о Србима. Ако бисмо снимали филм о Ужици, зар треба неко да га напада зато што говори само о Ужицу, а не и о неком другом граду, Чачку, Краљеву. То мени није легитиман аргумент. Не морате да га гледате. Међутим, ако тражите забрану једног филма зато што вам се не свиђа идеја или тема којом се бави, то је већ враћање у времена спаљивања књига и то је заиста један нацистички начин размишљања.
Јесте ли очекивали да ће тако нешто да се догађа и да, на пример, пред саму пројекцију добијете информацију да је премијера отказана?
-Имали смо такву ситуацију. Мислим да нема много људи који би тада нашли снагу и рекли: Па чекајте, можда још увек можемо некако да одржимо ту премијеру. Вероватно би већина људи одустала. Међутим, ми смо је одржали. За мање од 24 сата смо успели да нађемо алтернативну салу. Тиме смо показали да смо заиста тврд орах и да нас не могу да забране.
Је ли то порука и филма и људи који живе на нашим просторима?
-Јесте. На неки начин смо и ми у тој борби за слободу. Филм се односи на вишевековну тежњу српског народа да се избори да буде свој на своме. Тај борбени дух, на неки начин, траје и дан данас када се боримо за слободу говора, да се чује наша страна приче. У чему је проблем да се види и та страна, поготово ако се у филму трудимо да будемо и објективни према најосетљивијим темама и да будемо људски, пре свега, хуманистички орИјентисани ка људској патњи и да кажемо да нам је жао сваке невине жртве. У чему је проблем да се чује и види једна страна која је потпуно незаступљена у западним медијима. То је оно што њима смета. Желе контролу наратива.
Колико Вам је било потребно времена да прикупите материјал за филм?
-Немамо много саговорника, али смо желели да један од њих буде Емир Кустурица који је можда најпознатија и најуспешнија личност у свету са тих простора, а који итекако уме да исприча ту причу на један високо интелектуалан, аргументован и елоквентан начин. Није било никакве сумње да је Кустурица прави избор за то и изузетно сам му захвалан. Нажалост, због пословних разлога није могао да буде присутан на премијери овде у Ужицу, али сам сигуран да ће имати прилику да види филм и да ће му се допасти. У последњих годину дана нисам видела да сте давали изјаве о политичкој ситуацији на нашим просторима, а раније сте то често радили.
Да ли се Ваше мишљење променило и да ли мислите да оснујете неку политичку странку?
-Мишљење нисам променио по питању свих ставова које износим, врло сам чврст у томе. Ево, пре мање од годину дана био сам врло активан у вези протеста против „Рио Тинта“. И даље стојим иза свега што сам тада говорио. Генерално, немам често прилику да се појављујем у медијима у Србији. На пример, сада када је у току приказивање филма по Србији, само сам у две емисије могао да се појавим и да најавим премијеру, у „Ћирилици“ на Хепи телевизији и у Јутарњем програму код Јоване Јоксимовић. Ово појављивање на ужичкој „Огласној табли“ је моје треће појављивање. Људи ме питају зашто ме нема у медијима, али, ето, имамо проблем да се уопште појаве такви ставови, поготово на телевизијама са националном фреквенцијом.
Јесте ли задовољни посетом у биоскопима?
-Чињеница да су биоскопске сале готово свуда дупке пуне, задовољан сам. То показује огромно интересовање народа за теме које обрађујем у филмовима и мислим да би то медији требало да прате. Овај филм, који је изабран и за неке фестивале, наставиће турнеју. О хајци на њега, која је била невероватна и надреална, готово ниједан медиј у Србији није извештавао. Више извештавају о томе бошњачки медији у БиХ, а у Србији то нико није пренео. Док нисам отишао код Миломира Марића у „Ћирилицу“ и рекао да се та хајка десила, медији у Србији о томе ништа нису знали. Друштвене мреже су биле једини канал преко кога сам могао да објавим шта се дешава. То није никаква параноја или да мислим да постоје црне листе у Србији, већ то говори да постоји нека уређивачка политика која говори ко може, а ко не може да гостује. Грађани се о филму више информишу преко друштвених мрежа и портала него преко националних фреквенција које су, нажалост, строго контролисане.
Увек може да се нађе канал на коме могу праве ствари да се покажу?
-Наравно. Ми се сналазимо и успевамо да дођемо до народа и ти филмови успевају да дођу до људи који желе да их виде. Оно што је мени најбитније, што ће и грађани Србије имати прилику да погледају филм, не само у Ужицу, већ и у Новом Саду, Младеновцу, Звечану, Панчеву, Зрењанину, Бољевцу, Нишу, Крагујевцу. До краја године, надам се да ћемо имати пројекцију и у Суботици где сам већ годинама забрањен, тамо је гора забрана него по западној Европи.
Шта мислите шта је разлог? Можда због „Тежине ланаца“?
-Можда је због „Тежине ланца 1, 2 и 3“, јер сам у том филму веома критиковао тадашњег градоначелника Суботице. Садашњи градоначелник је његов кум, тако да предспостављам да ће желети да куму учини услугу тако што ће да забрани мене. Подсећам да је тај филм ипак приказан у Суботици.
Који су Ваши даљи планови?
-Не смем да објавим шта планирам следеће зато што одмах разне групе крену да се припремају за напад на мене. Зато ћу то за сада оставити као тајну.
Разговор водила: Светлана Савић Текст приредила: Р. Поповић Фото: Д. Вукајловић
Učitavanje komentara...