-Ко ће и када сахранити НАТО ја не знам, али оно што знам јесте да смо ми ископали први ашов и да је ово његов морални гроб у који ће једног дана бити положено и његово злочиначко тело - каже и данас као и пре двадесет година некадашњи командант Аеродрома Поникве пуковник авијације у пензији Драган Крсмановић у тексту поводом годишњице НАТО бомбардовања за "Вести".
Свако од нас носи своје сећање на време НАТО агресије 1999.године и властиту спознају о томе шта је на њега оставило најјачи утисак и чега се сећа са најснажнијим интензитетом. Можда неизвесност и страх, осећај несигурности, емпатија према онима који пате или дубоки осећај повређености због неправде која се чини целом народу.
За мене, тај основни и доминантни осећај који ми се као рефлекс јави када се присетим НАТО агресије је осећај заједништва. Тај дубоки осећај припадништва заједници, најпре мојој породици, па јединици којом сам командовао па онда граду и суграђанима и најзад целокупном народу коме припадам. Тог 24. марта нападнуто је све оно у што сам веровао и све оно шта се мора бранити: физички живот, моја породица, моја част, моје сећање на претке који су извојевали слободу, и можда најснажније оно што су нас родитељи научили у раном детињству и што носимо кроз цели живот – мој осећај за добро и зло, за оно што је исправо и оно што то није.
Поникве су бомбардоване прве вечери агресије и потом скоро педесет пута. Када се бомбардовање окончало на аеродрому је било 708 кратера од којих су неки били и више метара дубоки. Било је појединачних напада и „тепих бомбардовања“ када се у само неколико секунди са неба спуштало преко педесет бомби МК-84 од 894 килограма и бојевом главом са 428 килограма експлозива. Долазили су под окриљем ноћи просипајући товар бомби са недостижних висина, или у току дана покушавајући да нас затекну на писти док смо је „крпили“. Батерија прозивавионских ракета КУБ је ракетом оборила једну крстарећу ракету, а наш ПВО дивизион је остварио један, додуше непотврђен погодак у њихову летелицу. До првих дана маја са аеродрома је полетала наша авијација, један МИГ-29 и цела ескадрила „Орлова“ на челу са командатом 83. лбап Сретом Малиновићем. Око 40 одсто летова наше авијације у току тих 78 дана остварено је са аеродрома Поникве. Сво то летење опслуживали (пуњење горивом, качење ракета и бомби, све врсте обезбеђења) су наши суграђани, углавном припадници резервног састава. Оправка аеродроме настављена је и након што су оштећења постала таква да је летење са аеродрома постало немогуће.
Једноставно знали смо да ако ми престанемо да будемо занимљиви као објекат дејства на ред ће доћи фабрике, саобраћајнице, инфраструктура. И тако, ми смо поправљали, а они су рушили и хвалили се тиме. И на крају све преостале авионе расклопили смо и склонили у подземне тунеле да их сачувамо за тренутак могуће копнене агресије која на сву срећи, и њихову и нашу, никада није уследила. Срећа је и што нико није страдао или био рањен чему ралог није било наше „генијално“ командовање већ то што смо деловали као уигран тим у коме је свако радио оно што је најбоље знао, поштовао се ред командовања, а ми командири и команданти били смо спремни да саслушамо и прихватимо сваки добар и користан предлог. У тренутку непријатељеве потпуне техничке надмоћи наши људи су били једина предност коју смо имали.
Прошло је више од две деценије од НАТО агресије на Савезну Републику Југославију и окупације Косова и Метохије. Довољно времена да војници сагледају тактичка искуства, економисти израчунају штету, а дипломате сагледају утицај на међународне односе.
У поређењу са већином ратова у XX веку овај рат је био „мали“ по трајању и броју људских жртава. Ипак, његове последице су далекосежне и планетарне.
Са бомбама које су пале на нашу земљу нису срушене само зграде и мостови. Срушен је и један, можда несавршен али одржив и избалансиран, поредак који је омогућавао глобални мир. Срушен је поредак заснован на међународном праву и Хелксиншкој повељи, а који је, између осталог, гарантовао и неповредивост граница. Била је то само завршна фаза пројекта разбијања СФРЈ, сатанизације српског народа и свођења националне државе српског народа на „предкумановску“ Србију. Иако за нас по својим последицама катастрофалан, овај план је у ствари имао далеко шири циљ. Србија је била само пример и преседан на основу којег је требало да буду решена сва светска питања у ери доминације једне суперсиле. Због тога је јасна и повезаност „пројекта Сребреница“ у оквиру кога је требало да се измени утврђена дефиниција геноцида, њеним проширивањем до апсурда као и увођење ванправног оквира „удруженог злочиначког одухвата“. Завршни циљ је увођење у међународно право појма „одговорност за заштиту“ односно „Тхе Респонсибилитy то Протецт (Р2П ор РтоП)“ којим би се дозволила слободна употреба силе под изговором да се нека заједница мора заштитити („да се не понови Сребреница“) односно право на неограничену војну интервенцију где год они који себе називају „међународна заједница“ то одлуче позивајући се на хуманитарне мотиве.
Међународно право је срушено, разорене су земље попут Ирака, Либије и Сирије. Ипак, две деценије касније видимо да тај наопаки пројекат није успео. Не само државе већ и међународне организације и наднационалне творевине попут ЕУ увиђају да пука сила не доноси никаква решења. Својим мишљењем о праву на самоопредељење аутонмних области у вези са Јужном Осетијом и Абхазијом Савет Европе је признао да је издвајање аутономних области без обостране сагласности неприхватљиво. Пракса бившег Трибунала за бившу Југославију је одбачена и не примењује се више ни у једном међународном суду.
Нико више не покушава да призна право на државност сепаратистичким покретима од шпанске Каталоније до кинеског Синђијанга. Они који су деловали тако моћни пре две деценије и сами се боре за сопствени опстанак. Британија је напустила ЕУ брод, слом банкарског система је спашен само уз крајње напоре и државну интервенцију, а рецесија куца на врата бројних „великих“ економија.
Свет се променио из темеља, али не својом вољом и због тога што је сам то пожелео. Наравно да га је променио нагли економски успон Кине и Индије и обнова војне и политичке моћи Русије. Али не заборавимо да се променио и због тога што је седам милиона Срба одбило да се преда и одлучило да брани исконске вредности свог друштва дубоко утемељеној на православној вери и идеалима слободе и правде и дало пример осталима у свету какав се поредак спрема уколико му се не супротставе. Србија је само упалила светло и целом свету показала како би свет изгледао уколико би се малој групици економски најразвијенијих дало за право да пресуђују о свим питањима на планети.
Србија је данас темо где су јој моћници одредили место и о чему је Вили Вимер писао још двехиљадите године – осиромашена, полуокупирана и уцењена и гурнута ван главних европских економских и друштвених токова.
Док смо под НАТО бомбама седели у неком склоништу или на борбеном положају или у рову на Косову и Метохији борећи се за своју Отаџбину нисмо могли бити сигурни који је улог у овој борби Давида и Голијата.
Али смо сви слутили да у тој борби не смемо одустати, јер она није борба само за нас већ и за један правичнији свет.
Можда, по старој српској традицији претерујемо и дајемо себи значај који немамо, али не треба да заборавимо да су наши преци битно допринели слому три царства у Првом и једне империје у Другом светском рату и да никада нису закаснили на бојно поље где слобода и правда чекају. Лично не могу да прихватим било какву сарадњу моје државе са убицама мале Милице Ракић. Она заиста није имала никаве везе ни са Слободаном Милошевићем, ни са оружаном побуном на Косову и Метохији и њена смрт може бити само злочин, а никако штета па макар и колатерална.
Могу само да поновим оно што сам рекао и пре двадесет једну годину:“Ко ће и када сахранити НАТО ја не знам, али оно што знам је да смо ми ископали први ашов и да је ово његов морални гроб у који ће једног дана бити положено и његово злочиначко тело“.
Драган Крсмановић
пуковник авијације у пензији, 1999.године на дужности команданта аеродрома Поникве
Učitavanje komentara...