Уместо културе сећања, негујемо културу заборава

-Наше сећање је математичко. Какве бројке, па је ли то поента страдања? Против идеје се борите идејом. А наша идеја треба да буде утемељена у знању и у сопственом националном идентитету-рекао је Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида на трибини у Ужицу

Трибина под називом „Култура сећања, перспективе и изазови-упоредно искуство Србије и Израела“ у организацији Историјског архива у оквиру 6.међународног фестивала природе и културног наслеђа „Жестивал“ одржана је у Ужицу. О нашим и искуствима других народа говорили су Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида и Весна Лучић, историчарка.

Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида рекао је за „Вести“да -живимо у доба постистине и када се многи осећају позванима и прозванима иако без било каквих квалификација дају оцене, историјске и вредносне судове о значајним догађајима, личностима и процесима. Налазимо се у периоду борбе за историјски наратив,за очување и редефинисање националних идентитета на овом подручју и то је веома деликатно што захтева пуно знања, стрпљења, одговорности али и енергичности.

-Ова трибина, односно заједнички разговор или промишљање феномена културе сећања је у нацији која је доживела таква страдања у 20.веку. А са друге стране, негује културу заборава да је то фасцинантно. Циљ нам је да подсетимо на неке ствари, догађаје и личности, да укажемо на примере добре праксе Израела када је у питању култура сећања и да на крају сами себи и једни другима поставимо нека питања. Да пођемо од тога да ли смо ми достојни потомци својих предака? Да ли је њихова жртва у балканским, Првом, Другом светском рату, ратовима за југословенско наслеђе толико безначајна и бесмислена, или смо и ми својим заборавом и незнањем обесмислили. Да ли су они узалуд гинули за слободу, да ли је слобода датост која се подразумева или је то нешто што се осваја као врхунска вредност, штити, што се брани у континуитету понајмање оружјем, већ пре свега, свешћу, знањем и вештинама. Да пробамо да људе мотивишемо, да покренемо мало тај точак у правом смеру који доликује једној старој европској нацији, коју чине одговорни, зрели, образовани појединци. Који знају коме припадају, одакле потичу и шта желе да буду у садашњости и будућности, а не једна аморфна маса која је идеална за обликовање и формирање свега и свачега, од политичких идентитета до бројних историјских фалсификата и кривотворења- истакао је Ристић.

Прекрајање историје многих народа у 21.веку много више сада примећујемо него раније. То је константа, то су ти сукобљени историјски наративи, начин на који се тумаче историјске чињенице и то је веома опасно јер све чешће историјске чињенице тумаче неисторичари, политичари, публицисти, различити шарлатани, различити људи који свесно или несвесно злоупотребљавају прошлост зарад својих циљева идеолошких, финансијских, идентитетских, разних...Дакле, то је читава лепеза те друштвене пошасти која се зове псеудонаука и злоупотреба историје. И да бисмо се одупрли тој друштвеној пошасти која је код нас итеткако присутна посебно у овом региону на постјугословенским просторима ми морамо да се наоружамо знањем о прошлости. Показало се да оружјем, метком не можете да се борите против идеје. Против идеје се борите идејом. А наша идеја треба да буде утемељена у знању и у сопственом националном идентитету, нагласио је Ристић.

Упитан да ли ми то опет страдамо? Ристић одговара - идентитетски да, више него икада и тога тек сада полако почињемо да будемо свесни и то прекасно. Ми се топимо као нација и у демографском и у идентитетском смислу. И тај спој те две криве ће довести до нестанка нације, на жалост, не будемо ли се пренули и то озбиљно пренули и то колико одмах. Немамо времена за губљење јер је сувише времена изгубљено-.

Историчарка Весна Лучић навела је да цела Србија препуна је историје и културе која је важна за опстанак једног народа. Крајње је време да почнемо да водимо рачуна о култури, да мислимо о неким нашим будућим генерацијама плански, системски из године у годину да бисмо изградили културно свестан народ.

Лучић је на примерима добре праксе у Израелу у свом личном осврту на трибини говорила на основу бројних едукација и боравка 2008. године са колегом Дејаном Ристићем, у Јад Вашему, Меморијалном центру за јеврејске жртве холокауста у Јерусалиму. Они су била у првој делегацији Србије на обуци о образовању о холокаусту у Израелу. Јевреји и Срби имају сличне историјске судбине, губили су и обнављали своје државе. Посебан акценат у њеном излагању било је поређењу у образовању, култури, споменицима, поштовању и односу према жртавама и држави. Један од примера је и да сви ученици у Израелу пролазе кроз обуку у Јад Вашему, да се не заборави и не понови, да знају зашто им је важна њихова држава за опстанак. То се ради стручно, плански деценијама.

-Да ли бисмо могли наше најбоље ученике да наградимо путовањем у Јасеновац, Јадовно, Крагујевац, Краљево, Мачков камен...на места страдања?...Кадињача, страдање у трезорима, споменик на Доварју...то су све места поред којих пролазимо, а ми их више не примећујемо. Ми не знамо њихов садржај. Чему онда служе ти споменици и колико је важна та култура сећања?-упитала је Лучић.

Ова трибина у Ужицу је почетак интензивније културне делатности и рада на образовању млађих генерација. Последњих година презентоване су занимљиве књиге, предавања, трибине да се интензивира култура сећања. То су појединачни покушаји, али не би требало да се укључе само историчари, већ и сви просветни радници као и други фактори из града.

Додајмо, да је присутне на трибини поздравио и Бранислав Митровић, председник Организационог одбора фестивала. Гости су били и Елија Таубер, саветник за културу и религију Јеврејске заједнице у Босни и Херцеговини, Сејдалија Бушић, председник Архивистичког друштва Федерације Босне и Херцеговине, Лела Павловић, председница Архивистичког друштва Србије, Борут Батагељ, директор Историјског архива Цеље у Словенији и Весна Милојевић, директорка Историјског архива Краљево.

Поређење Србије и Израела, пример Музеја и Меморијалног центра

Колики значај придајемо раду, истраживању, стицању знања о жртвама и неговању културе сећања показује податак да у Музеј жртва геноцида у Београду који је основан пре 29 година има само шест запослених. А да Меморијални центар Јад Вашем у Израелу који је основан1953.године има 800 запослених који се баве очувањем националног идентитета и културе сећања.

Јасеновац основан 25. августа 1941. године

Једно од најзначајних места страдања Срба, Јевреја, Рома и припадника других народа.Јасеновац је јединствен систем логора смрти у читавој Европи.То је највеће губилиште у Европи у које нацисти никада нису ушли и са њима нема додирних тачака. То је систем логора смрти који је осмишљен и реализован искључиво у оквиру Независне државе Хрватске. Светски и наши историчари ће вам рећи да је то најмонструозније место у Европи. Да ли је суштина Јасеновца у броју или у карактеру страдања?Ко ће обележити 80 година Јасеновца?- упитао је на трибини у Ужицу Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.