Друге вечери Југословенског позоришног фестивала изведен је Софоклов “Едип”, према преводуи Милоша Ђурића, а у режији Вита Тауфера. Едипа је тумачио величанствени Милан Марић, а поред њега глумачки ансамбл Југословенског драмског позоришта из Београда чине Наташа Нинковић, Срђан Тимаров, Бојан Димитријевић, Александар Ђурица, Милош Самолов и други.
Сценографију за представу урадио је Лазар Бодрожа, костиме Марија Марковиће Милојев, а музику су компоновали Роберт Пешут Магнифико и Александар Пешут Сцхатз.
Након одигране представе одржан је округли сто са учесницима.
Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: Специфичност ове приче није у томе шта је Едип учинио, већ шта су сви покушали да учине на челу са њим, да се не догоди то што се догодило. Онда се ипак догађа, баш зато што су се сви тако трудили да то спрече. Велико је питање у чему је онда Едипова кривица. Многи мисле да је кривац својим рођењем и то га чини изузетно узбудљивим. Ово је један од најтежих комада за играње.
Зоран Стаматовић, селектор ЈПФ и директор НП Ужице: Чини ми се да је представа вечерас имала нову енергију. Простор у којем се игра је тешњи, глумци су упућенији једни на друге и сви маестрално играју једни за друге. У времену себичности то је тешко видети, чак и на сцени. Одавно у ужичкој сали нисам чуо овакав тајац, који се на крају претворио у гласни аплауз.
Милан Марић, у улози Едипа: Едип је заправо у реалном времену, нема прескакања, све се деси у сат и 40 минута. Он је у почетку чист политичар, на конференцији. Већ у следећој сцени, он је 90 одсто политичар. Постаје све личнији и у последње две сцене нема ништа политичко. Требало је само препознати тренутак у којем почиње да преовладава лично и општи интереси одлазе у трећи план. Углавном антички јунаци имају неки усуд, грешку из прошлости, због које страдају. Едип нема, он све што уради, уради из незнања. Вито је феноменално прочитао да ова представа има елементе трилера. Стално нам је понављао да је ово трилер у којем човек тражи ко је убица. На крају схвати да је он убица и ето је трагедија.
Наташа Нинковић, у улози Јокасте: Редитељ нас је јако вешто водио. Већ на првим пробама потпуно сам ушла у причу. Толико је добро написано, тако је чврста структура, да мораш бити заиста присутан у сваком тренутку. Не размишљаш више да ли се то заиста десило, да ли је антика, јер постаје савремено. Управо зато се људи поистовећују, јер смо ми истинити у томе. За Јокасту је рекао мени кључну ствар, а то је да је она жена која воли живот, која је хедониста. Њој је све у животу наметнуто, али последња ствар која јој је наметнута – њен млађи муж, је човек у кога је апсолутно заљубљена. Између њих је велика страст. Своје трагедије је доживела у младости и помислила је да их нема више. Сада слави живот.
Срђан Тимаров, у улози Креонта: Креонт има своју јасну линију супротну Едипу, То су два мушка таса ове представе, а између нас је дивна жена. Његово име значи „владар“. За разлику од овог момка, Едипа, он је дуго у власти и политици, владао је са својој сестром и њеним убијеним мужем. Било им је јако добро. Креонт је ту за Едипа, ништа му не подмеће, чак покушава да му покаже да иде лошим путем. Када дође крај, он је суров и хладан, јер је ствар решена. Ко год да је проблем, он је жртва на путу, важно је да се држава спасила. Ова представа је већа од нас. Ми се заправо и бавимо глумом да бисмо једног дана, можда учествовали у оваквим представама, на овакву литературу, са оваквим исходом.
Александар Ђурица, у улози свештеника: Улога свештеника је доста кратка. Она подцртава однос цркве и државе, а однос цркве је ту увек опортун, без обзира да ли је у питању садашњи или могући будући владар. Са друге стране, та улога показује и однос пастира према свом стаду, односно народу, кога по потреби храбри, плаши, истура испред себе. У малом сегменту имамо различите улоге цркве, које су углавном саветодавне. Немају велику одговорност, али имају велику моћ. Налазе се у сивој зони. Оне осветљавају Едипа и представљају га као врховног политичара.
Андреј Чањи, позоришни критичар: Ово је један архаичан текст, односно у питању је античка драма и стар превод. Иначе, Едип је у оригиналу тиранос (тyраннос), али се то не може превести као тиранин. У то време, тиранин нема никакав пејоративан предзнак, већ означава владара који на власт није дошао монархијским путем, већ захваљујући сопственим заслугама. Ова представа стоји на снази глумачке игре, али иза тога је темељан редитељски рад, који нам на много фронтова актуелизује ову драму. То ради тако што актуелизује архаичне елементе.
Представу “Едип” публика је оценила са 4,80.
Трећа представа Југословенског позоришног фестивала биће “Наш разред”, по тексту Тадешуа Слободзианека, а у режији Јасмина Новљаковића И извођењу глумаца Градског драмског казалишта Гавела из Загреба.
ФОТО: Радован Баја Вујовић
Učitavanje komentara...