Душан Дрндаревић из Злакусе, упоредо студира два факултета, Географски и Факултет драмских уметности, један је од овогодишњих добитника Награде Града Ужица, која се додељује поводом 9.октобра - Дана града. Душан сакупља старе радио апарате, члан је два фолклорна ансамбла у Ужицу, аутор је књиге “Трагом прошлости”, прешао је Солунски фронт пешке...
Пешке си прешао трасу Солунског фронта дугачку 110 километара. Одакле идеја да кренеш на тај пут?
У мени се 2014.године јавила жеља да сазнам што више о мојим прецима који су учествовали у Првом светском рату, јер се тада доста говорило о великом јубилеју, што је био повод за моје интересовање о том делу наше историје. Нешто касније, односно, 2018.године, пружила ми се прилика да уз Организацију “Отаџбина памти” кренем на путовање, најпре припремних акција од 80 и од 60 километара. Пролазили смо траговима Колубарске битке, али и пробоја Друге армије на истоку Србије, како би смо могли да будемо физички спремни да изгурамо то четвородневно планинарење на траси Солунског фронта, односно, преко четири планине, дуго 110 километара.
Како је изгледао тај пут и да ли је било напорно? Ко је са тобом све ишао?
Из нашег града, Ужица, пошло је нас петоро планинара, који смо прошли те припремне акције на којима смо се спремали. Заједно самном је ишао и мој отац, а ја сам био најмлађи учесник те експедиције. У току наше акције “110 километара за 100 година Солунског фронта” на самом врху Кајмакчалана, Свети Илија, нас је дочекало 100 деце, која су учествовала у њиховој акцији “100 деце за 100 година”. Било је то незаборавно искуство које је тешко препричати.
Шта је твој најјачи утисак са овог путовања? Какав је био осећај када си се вратио кући и сабрао све утиске?
Морам да признам да су емоције биле јако помешане. На једну страну сав тај пејзаж, природа, очуваност планина даје ту неку смиреност и одмор самом духу, док са друге стране схватите да ви већ 100 километара шетате кроз ровове, који су остали нетакнути. У њима смо налази остатке муниције, што топовске, што пушчане, бодљикаве жице које стоје испред самих ровова. И онда размишљате како је неко провео две године у тим рововима непрестано, две хладне зиме. Иначе, тај венац Камјакчаланских планина је познат по јаким ударима ветрова и наноси снега зими могу да буду и преко седам метара. У том тренутку схватите колико ми мало поштујемо то што су наши преци учинили за нас, нарочито ако наиђете на неки гроб или омање гробље које се налази на планини, скроз зарасло, где само пар споменика вири из земље. Посмислио сам тада да су они можда и узалудно гинули.
Поред овог пута ти си обишао и околна села и бавио се истраживањима, која имају везе са свим тим дешавањима. Све то си преточио у књигу “Трагом прошлости”.
Покретач за то моје истраживање локалног терена, села око Злакусе, је управо један споменик који сам пронашао на том путу. Реч је о споменику пешадијског поручника Милије Лазића, који је из села Узићи, срез ужички. То је заправо човек који је некада живео у мом ближем комшилуку. Потом смо пронашли и споменик још једног мог земљака Јована Терзића из села Злакуса. Тада сам помислио да ли заправо о њима постоји некакав споменик у селима у којима су живели. Онда сам пожелео да запишем све натписе са тих споменика и да попишем све те људе којима су подигнути споменици у њиховим родним селима. То истраживање је трајало неколико месеци, “пречешљао” сам 32 гробља, пронашао око 185 споменика из тог периода и пописао све што се налази на њима. Занимљиво је да натпис на свим тим споменицима почиње речима “Овај вечити белег”. Заправо, тај камен није вечити, јер има рок трајања који полако истиче, па је ретко који споменик читак. Пошто је на сваком од њих написан читав живот тих јунака, од тога где су рођени, чиме су се бавили, колико су деце имали и слично, сматрао сам да то треба да буде забележено. Тако је настао овај мој рад, књига “Трагом прошлости”.
Која су то села која си обишао и у којима си се бавио истраживањем?
То моје “путешествије” дуго је око 440 километара истраженог терена, разних фронтова ибарске, јаворске, ужичке војске, друге армије, као и Солунски фронт. То су села Поточање, Крвавци, Горјани, Узићи, Рупељево, Роге, Дрежник и Злакуса, на којима сам се ја базирао. Тренутно радим на допуњеном издању књиге, па позивам све потомке који имају податке о својим прецима, да ми се јаве, како би подаци о њима били комплетни.
Поред свега овога ти се бавиш још многим стварима. Члан си Удружења “Завичај”, сакупљаш старе апарате. Чиме се још бавиш?
Како неки кажу, имам ту љубав према “старудијама”. Власник сам три “Заставина” возила, чувених “Фића”. Недавно смо у нашем граду, са пријатељима и уз помоћ града, организовали прву “Фићијаду”, на којој су учествовала 32 возила. Сакупљам и радио лампаше, према којима вероватно имам посебну емоцију, због тог старог звука, који потиче још од периода када сам ишао у музичку школу. Тренутно имам 37 таквих радио апарата. И фолклор је нешто што је твоја љубав. Колико дуго си у томе? Члан сам Етно удружења “Завичај” и КУД-а Севојно у којима играм упоредо. Љубав према фолклору наследио сам од оца, који је и сам фолклораш, тако да сам већ 16 година у том свету. Био сам на бројним обукама и семинарима, за кореографе и играче. Покренуо сам, уз подршку Етно удружења “Завичај”, фолклорне кампове намењене само играчима, јер смо до сада у Србији имали само кампове за уметничке руководиоце. Сваки спорт, рецимо одбојка, кошарка други, имају своје кампове, па смо дошли на идеју да организујемо кампове, које смо претходне две године организовали за играче.
Ти имаш 19 година, бројна интересовања, а студираш два факултета. Зашто два факултета?
Веома сам неодлучан, генерално и волим у све да се мешам. Када сам уписивао средњу школу био сам неодлучан, па сам како то учини и већина младих, уписао гимназију. Онда је дошла четврта година, поново сам био неодлучан и нисам знао шта желим после гимназије, па сам полагао неколико пријемних испита и одлучио да упишем два факултета. Да ли ћу успети оба да завршим, видећемо. Студирам на Географском факултету смер за географију и на Факултету драмскиих уметности, смер Менаџмент и продукција позоришта, радија и културе.
Поводом 9.октобра – Дана града, добио си Награду града. Колико значи једном 19-годишњаку награда за свој рад?
Та награда мени лично веома значи и нешто је о чему сам маштао још у основној школи. Пратио сам ко су добитници и Плакета и Награда претходних година. Дивио сам се младим људима, који су на разним такмичењима из биологије, хемије и других области добијали награде. Они су ми били неки мотив да учим и идем даље. Ове године сам се веома изненадио и било је неочекивано то што сам носилац Награде града Ужица.
ПРОЈЕКАТ „ВЕСТИ“ “ПОНОСНИ НА ЊИХ” СУФИНАНСИРА ГРАД УЖИЦЕ
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА
Učitavanje komentara...