Туђа искуства су бескорисна

У заиста важним стварима, туђа искуства су бескорисна и то је добро јер захваљујући томе живот и јесте живот какав знамо и какав живимо, каже за ,,Вести” Мухарем Баздуљ

Децембарско гостовање Мухарема Баздуља отказано је због неповољне епидемијске ситуације. Чекајући нови датум ужичке књижевне вечери, поразговарали смо са писцем, преводиоцем и новинаром о његовом стваралаштву, Травнику и Ужицу, нобеловцима које је упознао, али и о љубави и о томе да нико није острво.

Рођени сте подно планине Влашић, у Травнику, где се родио и Иво Андрић. Која сећања Вас вежу за Травник и како је било одрастати у малој средини?

- Прва ми је асоцијација да уопште нисам имао осећај да одрастам у малој средини. Постојале су књижаре са књигама из Београда, Загреба и Сарајева, радио је биоскоп, имали смо сјајно аматерско позориште, Фудбалски клуб „Борац“ је знао добацити и до Друге савезне лиге, а у Купу нам је знао гостовати и „Хајдук“, примера ради. Данас кад одем у Травник, много више имам осећај мале средине и мислим да то није само субјективно осећање. Југославија је заиста била, како се то каже, децентрализована. Мислим да ће и ваши читаоци на примеру Ужица вероватно имати сличне асоцијације, посебно јер је Ужице из многих разлога у социјалистичкој Југославији имало и понешто посебан статус. А сећању су лепа и помало идилична, како то већ иде код сећања на детињство.

Једна од Ваших првих књига које сам прочитала била је ,,Април на Влашићу“. Какав је април на Влашићу и да ли у њему има нешто посебно?

- Прва реченица тог романа је „Април на Влашићу је увијек хладан“ и то заправо егзактно и стварносно гледано и није нужно тачно. Април је помало мртво време на тој планини између зимских гужви и првомајских празника кад гужва опет почиње. Зато је ваљда идеалан да се у бројним тамошњим хотелима организују семинари и конференције, а око једне такве и почиње да се развија радња мог романа који, ево, можемо овде скупа и да препоручимо читаоцима пошто је свакако прошле године издавачка кућа Арете објавила ново издање након што га дуго није било у књижарама.

Данило Киш у једној својој приповеци пише, осврћући се на љубав, да се на искуству других не може учити, и да сваки сусрет између мушкарца и жене започиње као први сусрет на свету, као да од Адама и Еве, па наовамо, није било милијарду таквих сусрета. Љубав се не преноси и то је и велико зло и велика срећа. Има ли среће у кретању наново или зла у немогућности да учимо из туђих искустава?

- У заиста важним стварима, туђа искуства су бескорисна и то је добро јер захваљујући томе живот и јесте живот какав знамо и какав живимо. Свако ко у искуству има одгајање малог детета, рецимо, зна да детету можеш стотину пута да кажеш да не треба, примера ради, да дотиче врелу ринглу на шпорету, али никад му се то неће тако снажно урезати у мозак док то само не осети, да не кажем – док се не опече. На сусрету мушкарца и жене почива оно најважније, почива, што би рекао Шопенхауер, то како ће изгледати будућа генерација и глупо би било да се тај сусрет и оно што следи базира на туђем искуству.

- На известан начин, у основном послу писца, овако измењене околности не праве превелику разлику. Писац свакако пише у самоћи, затворен у собу, у некаквој вољној самоизолацији. Ипак, променило се све остало. Променили су се начини на који се човек после писања може опустити, промениле су се околности продаје књига и промоције, променили су се фестивали и сусрети са читаоцима, књижевне резиденције су знале бивати отказане, а од неких колега из других земаља чујем да се понегде већ сусрећу и са несташицом папира и слично. Ово је један од оних момената кад сви осећамо колико су били у праву Џон Дон и Хемингвеј поручујући да „нико није острво“. Нико, па ни писци.

,,Живот у дванаест месеци“ је књига која се добијала уз ,,Недељник“ и изазвала је велико интересовање када се појавила. Тиче се живота Иве Андрића и његову биографију написали сте веома необично, особено Вама. Како је текао процес писања и како сте дошли на идеју да биографију нобеловца напишете на овај начин?

-То је књига настала по наруџби уредника „Недељника“ Вељка Лалића за њихову серију од десетак биографских књига. Мени је ласкало што ми је понуђено да моја буде прва по реду. Знао сам да ће тираж бити велики и био ми је изазов покушати написати књигу коју ће са уживањем читати и стручњаци за Андрића и они који о Андрићу не знају (скоро) ништа. По неким реакцијама би се рекло да ми је то пошло за руком. Дао сам књизи поднаслов „биографски кроки“ и по аналогији са ликовним уметностима, то заиста јесте – кроки. Али књига замишљена у том обиму и није могла бити друкчија.

Од свих нобеловаца које сте упознали, ко се издваја и ко је, за Вас, посебан?

-Ја сам у неким релативно рутинским околностима на књижевним фестивала упознао Орхана Памука, Светлану Алексијевич и Ле Клезиоа. Разменили смо по неколико реченица и нисам имао времена да стекнем неки дубљи утисак. Нешто боље сам упознао Олгу Токарчук и Петера Хандкеа, њу пре него што је добила Нобела, а њега после. Она је у Вроцлаву била организаторка књижевног фестивала на којем сам био гост и тих четири-пет дана смо се интензивно дружили. Олга је жена посвећана литератури, са неком скоро псеудорелигиозном вером у њену важност. Истовремено је јако топла особа, с неком јуродивом способношћу да понире у људску душу. Хандкеово и моје дружење, заправо доста близу Ужица је прошлог пролећа постало, како се то каже, вирално. Писао сам о томе баш о „Недељнику“ опширно тако да овде немам томе шта посебно додати.

Када бисте имали прилику да напишете биографију, кога бисте одабрали – Мешу Селимовића или Александра Тишму?

Идеално: обе. Мешина ми је привлачна због завичаја и контекста, Тишмина због живота.

У неколико наврата сте боравили у Ужицу и допало Вам се. Какве утиске носите из нашег града?

Ужице, као и нека друга места на западу Србије, али Ужице понајвише, имају шмек који подсећа на Босну. Мало та котлина, мало и говор и нагласци, врста хумора, склоност свакодневном хедонизму, све ми је то драго и увек се радујем да дођем.