Тарих са Касапчића моста

Године 1946. тек основаном Народном музеју у Ужицу воденичар Драго Петровић предао је, како је у Улазну књигу Музеја уписано, следећи предмет: „Камена плоча са турским натписом са срушеног старог моста Ђетиње. Изломљена приликом експлозије.“ Плоча је један од ретких сачуваних остатака монументалне архитектуре турског Ужица

Евлија Челебија, турски путописац, посетивши Ужице 1664. године, тада трговачко-занатску варош са већинским муслиманским становништвом, назвао га је шехером (већи град). Набрајајући градске знаменитости, он пише и о Касапчића мосту, који је спајао Мегдан, који је и тада био трговачко-стамбена четврт, и Међај, у којем се налазила мусала (отворени простор у којем муслимани клањају бајрамску молитву).

Након исељавања Турака из Ужица у Босну 1862. године, у налету освете, али и похлепе за добро позиционираним имањима џамија и других турских задужбина и здања, Срби су разорили готово све што је било турско (укључујући и гробља), о чему је убедљиво сведочио Миладин Радовић у свом „Самоуком рукопису“. Ђулића и Касапчића ћуприја –камени мостови из турског доба – биле су међу ретким монументалним грађевинама сачуваним у процесу трансформације Ужица из оријенталне у европејску варош, након израде првог урбанистичког плана града 1863. године.

Османлије су биле вешти мостоградитељи, ослоњени на римску и византијску традицију. Неимари ћуприја су у класичном периоду османске архитектуре (од друге половине 15. до почетка 18. века) подигли бројне мостове који су се, уз монументалност и смелост замисли, одликовали и префињеним односом пропорција и декорацијом. Такав је био и Касапчића мост, задужбина Мехмед-бега Касапчића из 1627/`28. године. Почивао је на пет лукова, постављених на масивне зидане ступце. Сведена профилација, ритам лукова и прелом парапета чинили су овај мост складним. Сличних мостова било је и у другим деловима Царства, уз мање или веће разлике у конструкцији. Приближно средини моста, зиданог од тесаног кречњака и сиге, налазило се високо постоље са мермерним тарихом – натписом са датумом градње, а какви се постављају изнад врата џамија, текија, над чесмама или на мостовима. Стихове на тариху спевао је Ужичанин Џари Челебија, којег је Евлија Челебија упознао на свом пропутовању, и о њему записао да је „својим бисер-стиховима заиста показао велику песничку способност“. Евлија помиње и Џаријев диван (збирку песама) и бројне незире (песничке паралеле), но, данас су познати једино Џаријеви стихови исклесани на ужичком мосту.

Евлија Челебија је превео Џаријеве стихове са моста, који гласе:

„Мехмед бег се приближио милости Творца, Свет се испуни његовим красним именом. Видевши га у употреби изрече му датум молитвеник: ‘дивну ли ћуприју саградисмо – благослови је боже’ 1037. године” (напомена: година је наведена по хиџри)

Стихови су исклесани у осам картуша, арапским калиграфским писмом на османском турском језику. Калиграфи, веома цењени у исламском свету, израђивали су нацрте за натписе, у којима графеми чине јединствену целину са геометријским, флоралним и стилизованим симболичким орнаментима.

Тарих је, заједно са другим деловима моста, завршио у кориту реке 16. децембра 1944. године, а иста је била судбина и осталих мостова на Ђетињи у Ужицу. Наиме, немачки војници су, након што су се њихове снаге на путу за Босну повукле кроз Ужице, минирали и порушили или значајно оштетили све мостове.

Пре неколико година појавила се идеја о обнови Касапчића моста. Ценећи побуде људи вођених овом замишљу, сматрам да би ипак о томе требало врло пажљиво размишљати, јер су се пројекти тоталне реконструкције у светској пракси показали дискутабилним. Свака грађевина настала је у одређеном времену и простору, и упитно је постављати је у другачији контекст.

Тарих са моста је, из разога који се не могу нити разумети нити оправдати, деценијама у депоу ужичког музеја. Намера управе и запослених у Музеју је да тарих, као један од највреднијих експоната из времена турске управе у Ужицу, изложи у новој сталној поставци, чија би припрема ускоро требало да започне. И, на крају, свакако одати признање Предрагу Ковачевићу који је оживео сећање на стари камени мост.

Катарина Доганџић-Мићуновић, историчарка уметности, виша кустоскиња Народног музеја Ужице