Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: Представа „Деца“ је чудесна јер у себи обједињује рад две изузетне уметнице – Милене Марковић и Ирене Поповић. Када сам гледала премијеру, све те гласове сам осетила у стомаку. За мене је било невероватно да се позориште може тако, физички осетити.
Молина Удовички Фотез, уметнички директор драме, драматург: Представа „Деца“ догодила се тачно девет месеци пошто је Милена добила Нинову награду за овај роман. Светислав Гонцић је добио идеју да од њега може бити позоришна представа. Врло брзо је позвао Милену и Ирену. Ирена је вредно радила читаво лето и ми смо већ почетком октобра имали премијеру.
Милена Марковић, драмска списатељица: Ово је величанствена опера која говори универзално о животном путу. Стихови су отишли врло далеко и широко - свако може да се идентификује. Чекала сам да видим шта ће да ураде и испоставило се да је општељудска, да подржава основну идеју театра коју имам – да се људи уживе, осећају и доживе катарзу, да оплемењени, изнервирани, узбуђени, потресени изађу из позоришта.
Ирена Поповић, композиторка и редитељка: Радећи „Децу“ научила сам да верујем свом инстинкту, свом стомаку. Можда би неки паметни, начитани људи рекли да је то лаички, али када сте сами и пишете имате једино себе. Ти тренуци су подједнако величанствени и тешки. Покушали смо да задржимо све елементе опере, али да је прилагодимо. Волела бих да ово буде почетак и да неко други уради нешто слично, да се опера ослободи својих окова.
Нела Михаиловић, глумица: Сви ми играмо Милену, а Милена је синоним за жену, мајку и дете. Мислим да никоме није било тешко пронаћи то у себи. Свако од нас је дубоко зашао у своју интиму и провукао је кроз стихове.
Павле Јеринић, глумац: Од када смо направили ову представу, околности у којима живимо дале су јој посебну дубину. Прекосутра ће бити шест месеци од убистава у Рибникару и околини Младеновца. За ових пола године, представа је добила много веће димензије од оних које је имала до тада, а до тада су биле озбиљне и велике. Сама представа се зове „Деца“, а од тога не постоји ништа важније. Мислим да смо на некој врсти мисије да је играмо што чешће и шире, како бисмо што већем и различитијем аудиторијуму дали неку врсту одговора, наде, промишљања, интроспекције и начина да сви заједно идемо даље. Једни за друге, а не као јединке.
Сузана Лукић, глумица: Ово је представа разних генерација и свако од нас је у њу ушао са својим животним искуством. Рецимо, ја сам у представу ушла као „свежа“ мајка. Плакала сам од почетка до краја на првим пробама. На крају, добили смо представу свих нас, разних генерација и искустава.
Бојана Бамбић: У колективној игри божанствено је поверење, играмо сви за једног и један за све. То је благослов. Наше заједништво, љубав и енергија се преносе и на публику.
Вања Милачић, глумица: Нисмо знали како ће представа да изгледа, али смо осећали да ће бити величанствена. Имали смо привилегију да нам Милена на првој проби прочита свој роман. Знали смо да желимо да учествујемо, да ће остати у позоришним зидовима и у нама.
Бојана Стефановић, глумица: Ово је суштина позоришта. Нисмо размишљали, што се ретко дешава извођачима. Ово је дубоко дирљиво искуство и позориште какво желим да играм и да гледам.
Милена Ђорђевић, глумица: Када се споје две величанствене уметнице, као што су Милена и Ирена и позову вас да учествујете, остаје вам само да пратите енергију. Уживала сам бескрајно, с пуним поверењем.
Миона Марковић, глумица: Обожавам што смо у овој представи сви присутни на сцени све време. Овакве представе су реткост и привилегија.
Александар Вучковић, глумац: Бескрајно ми је драго што сам на овом фестивалу, јер ово место је поред моје куће на Белој Земљи, друго место које ме враћа на фабричка подешавања. Осећам као дете, јер овде је све почело. Истовремено, управо ова представа је нешто најкатарзичније што ми се десило у каријери.
Зоран Стаматовић, селектор ЈПФ и директор НП Ужице: Ово је представа за коју сам после првог гледања знао да ће отворити фестивал. Доноси нов жанр и доминантну енергију, а НП Београд је камен темељац свих српских позоришта.
Андреј Чањи, позоришни критичар: Мислим да ова представа, пре свега, има вредност у доживљају. Има велики емотивни набој.
ФОТО: Радован Баја Вујовић
Učitavanje komentara...