Пише: Драган Крсмановић
Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо...
Управо тако, ступајући на тло Свете горе сваки од поклоника на палуби брода оставља своје бриге препуштајући решење свега онога што сматрамо мање или више важним – Творцу. Посебно „благословци“ односно они који долазе на рад по благослову и чији је задатак да манастиру приложе свој рад као својеврсну жртву и дар. Шаролике групе састављене од пензионера и студената, државних чиновника и приватника, незапослених и власника предузећа, сви они, различитих година, образовања и социјалног статуса...
Тако и ове године у манастирском виноградуХиландара окупила се шаролика екипа у којој су предњачили Ужичани и Новосађани. Требало је у сусрет берби извршити „зелену резидбу“ односно уклањање лишћа са гроздова чиме се припремала лакша берба, али и побољшавао квалитет самог грожђа припремљеног за винарију. За оне који се у то разумеју ради се о сорти „каберне совињон“ од кога се добија веома квалитетно црвено-црно вино. Рад је прилично напоран, посебно за оне који би поред рада у винограду желели да окусе и духовне чари Хиландара, присуствују службама и причесте се у овој Светињи. Рад је започињао ујутро у седам сати и уз једносатну паузу трајао до седамнаест часова поподне.
Чокот по чокот, ред по ред, парцела по парцела. Сложно и солидарно, бржи и вештији помажу онима који то нису. Маказе и рукавице су основни прибор, а шешири са широким ободом незаобилазни реквизит.
Као и увек, Ужичани су вешто планирали па се нашло времена и за успон на врх Атоса који је водио Драган Бабић из планикарског друштва „Рујно“. Други део екипе је Светог Александра Невског обележио свеноћним бдењем и литургијом у манастиру Пантелејмон посетивши при том манастир Русик на месту где је монашки постриг примио и наш Свети Сава. У сенци платана посматрали смо високе прозоре старог манастира са кога је принчевску одећу бацио својим гонитељима ступајући у монашки свет и трасирајући наш пут кроз векове. На сваком месту, од самог Манастира, Скита Светог Василија на Мору, преко Јовањице и Пирга Краља Милутина осећала се прошлост, осећала се духовност и осећала се природа.
Дах прошлости, одморити се под маслином Цара Душана, напити воде са бунара Светог Саве, бацити поглед са пирга Краља Милутина. Сваки камен је прича о нашем трајању кроз векове. Помажемо археолозима у откопавању темеља цркве посвећене Светом Харалампију. Додирујући камен у њеним темељима као да се рукујемо са онима који су је пре много векова саградили, а ми данас помажемо у њеној обнови. Свети Харалампије моли Бога за нас.
Духовност која се могла, просто, физички осетити као непосредно Божије присуство. Тројеручица коју је насликао лично Јован Дамаскин и „патерица“-штап Светог Саве. Црква умивена осмовековном непрекидном молитвом, простор испуњен мирисом воска и тамјана и свест да пред нама гори кандило које се није гасило од дана када га је запалила искра из руке Светог Симеона. Свеноћно бдење под свећама и предивно „византијско“ појање које ремети само лагани шум мантија „служајшчих“, који нас подсећа на лаки лепет крила. У четири сата ујутро под звезданим сводом улазимо у Храм лагани као на облацима. Мошти светитеља и сузе у очима док се молим пред иконом Светог Николе за моје драге на њиховим путовањима духа и тела.
Природа која се у свом, скоро, исконском облику могла осетити свим чулима, заштићена и нетакнута. Такву је замишљам у давна времена када ју је Творац створио, а пре него што ју је наша грамзива рука раскопала и запрљала. Бистро и прозирно море, мириси Медитерана, плодови и боје нама необичних биљака. Топле и звездане септембарске ноћи. И поглед од„милион долара“, са дрвене терасе у Скиту Светог Василија, хладна вода, миришљави „есфигменски“ ратлук, благи поветарац и поглед на смарагдно море.
Како не пожелети да се овде остане. У свету за који многи мисле да нестаје а који нам је тако потребан. У свету који пред магијом „вечног живота“ чини потпуно неважним наше мале материјалне бриге и људске дилеме.
Али живот иде својим током, две седмице без интернета и мобилног телефона пролазе као трен. Рад је завршен, Света Гора је иза нас. Једни одлазе на аутобуску станицу а други седају у своје џипове. Једни одлазе у своје хацијенде други у своје колибе. Али сви носимо у себи и међу собом благодат хиландарског братства. Међусобно остајемо повезани спонама које надилазе материју и време носећи у срцу наду за нови сусрет под сенкама чемпреса и сводовима Хиландара.
У трену
Две седмице без интернета и мобилног телефона пролазе као трен. Рад је завршен, Света Гора је иза нас. Једни одлазе на аутобуску станицу а други седају у своје џипове. Једни одлазе у своје хацијенде други у своје колибе. Али сви носимо у себи и међу собом благодат хиландарског братства. Међусобно остајемо повезани спонама које надилазе материју и време носећи у срцу наду за нови сусрет под сенкама чемпреса и сводовима Хиландара.
Učitavanje komentara...