Другу представу коју је ужичка публика гледала на Југословенском позоришном фестивалу, извели су глумци Југословенског позоришног фестивала. Комад "Пучина" по тексту Бранислава Нушића, а у режији Егона Савина, публика је оценила са 4,70.
Проф. Др Марина Миливојевић: Гледали смо представу „Пучина“ рађену по истоименој драми нашег великог писца Бранислава Нушића. Он је код нас свима познат као комедиограф, а његове комедије су међу наигранијим комадима у Србији. Мало мање је познато да је Нушић и драмски писац, а редитељ Егон Савин је себи дао задатак да нам Нушића представи као драмског писца. Са овом представом је специфична ситуација, јер је она први пут У ЈДП-у пре 44 године са великим успехом играна у режији Дејана Мијача. Ова екипа је представу ставила у нови, шири, друштвени контекст тако да је породична прича постала рам за ширу причу.
Слобода Мићаловић, као Јованка: Мало је оваквих женских улога где могу да проживим разне фазе на фин начин. То је неко фино ткање, а не „прст у око“: она је оваква или онаква. Не, она је све то. Желела сам да је разумем и одбраним. Не кажем да је морално и ваљано, али то је живот. Они су сви у истом, заједничком муљу у коме као да уживају. Без њега, не знам да ли би умели да живе, односно- како бисмо сви ми знали да живимо.
Ненад Јездић, као Владимир Недељковић: Нушић је писао драму и овај комад се и заврши као драма. Владимир у самртничком ропцу властитог детета се са собом суочава на суров начин. Смрт је парадигма, тек када дође до те тачке човек се заиста отвара, суочава са самим собом, са свом својом слабошћу. Ово је перманентни емоционални титрај појединца који је доживео страховит суноврат, који је изгубио све – идентитет, име, иметак, порекло, духовни и материјални свет. Све се срушило и нестало. Смрт тог детета су све смрти којих смо постали свесни тек када су се десиле. Док дете одлази, нико се не бави заиста њим, оно је парадигма суштине живота.
Љубомир Бандовић, као Јован Недељковић: Када радите са великима као што је Егон, онда је све једноставно, лако и лепо, јер се сведе на истину. Свако од нас, који играмо за њих двоје – Јованку и Владимира, је ту због свог опортунизма, свако добија нешто. Предивно је то што се овде све време говорна радња крије. „Не смеш да сумњаш“, јер ако сумњаш другима ћеш дати повод да причају.Сви знају све од старта, питање је да ли можемо да поднесемо да зна још неко, да прича чаршија. Ту је и комични ефекат, заправо оно што је неко лепо рекао:"Ит с фуннy цаусе ит с труе" односно – смешно је зато што је тачно. Стално говоримо о томе како све напредује, техника, технологија и тако даље. Једино душа и част временом девалвирају.
Весна Станковић, као Марија: Ишла сам из дубоке зависти према њиховој породици. Она је млађа, лепша, има дете, швалера министра... дакле, потпуно је неподношљива. При том, овај мој не може да се макне са своје позиције, не могу да га нахраним довољно, кад се умире, он плаче и једе. Ипак, трудила сам се да браним свој лик. У свакој породици има неког ко завиди неком другом.
Цвијете Месић, као Госпођа Живковићка: Јована и ја смо овде представници јавног мњења. То је социјални моменат у драми. Ми презиремо такве особе и при том смо врло озбиљне партијске активисткиње. При том се у то убацује по мало овог, данашњег времена.
Бојан Лазаров, као Доктор Ружић: У изворном комаду лекар је заиста најближи Владимиров пријатељ. Овде је он извитоперен, постављен у модерне референце. Одатле и пеницилин, којим се прави паралела са данашњим тренутком. Све ово се некада већ десило, али и дешаваће се и много година иза нас. Ово је „Пучина“ 2021. Године и зато мислим да је тачна и да је на тај начин дирнула публику.
Небојша Миловановић, као Марко Урошевић: Он носи заплет, као функција и као лик. Увек сам се питао како изгледа унутрашњи живот човека, који га је натерао да каже све што је рекао. Друга ствар је политика, странка која се помиње. Опозициони понос је једино што је њему остало, а он је спреман да га баци, али га увек потенцира, јер нема ништа друго. „Желим да уђем у странку, али у дубини душе сам опозиционар“.
Ненад Јездић, као Владимир Недељковић: Од своје деце сам чуо да сада постоји израз „пењач на друштвеној лествици“. Много људи око себе посматрам и видим да им је важно да су се високо попели и то не из позиције љубави, већ им је јако важно да се сачува таблоидни углед. Где се изгубио тај појмовник части, љубави и морала изгубио, па су људи толико жељни статуса и угледа, шта год то значило. То је Нушићево свевремено огледало, па како се ко у њему огледа.
Александра Гловацки, критичар: Свака реплика која се изговара сасвим је савремена. Ова представа је фино ткање, између текста, реплике, режије и глумаца... фантастично све то пласирате.
У оквиру Југословенског позоришног фестивала публика ће вечерас моћи да погледа представу “Три зиме”, по тексту Тене Штивичић, у режији Јасне Ђуричић. Представа позоришта Промена из Новог Сада, почиње у 19 часова и 30 минута.
Učitavanje komentara...