Навршава се 21.година од трагичног пролећа и 24.марта 1999. године када је почело НАТО бомбардовање СР Југославије. У недељнику “Вести” сваке године разговарамо са сведоцима тог времена. Тим поводом саговорник је наш Ужичанин, генерал у пензији, бивши начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић.
-Било је то као 78 година, а не 78 дана. Пакао, рекао бих и тешко је нешто посебно истаћи. Били смо спремни да бранимо земљу, морал код људи био је школски, чврст, непоколебљив. Решеност да се бранимо по сваку цену. Људска солидарност као никада до тада. И тада сам видео да смо ми добри људи, да умемо победити зло у себи, да смо жилави бескрајно и то ако нас зло натера. И питам се зашто увек нисмо баш такви?-
Са ове временске дистанце о чему најчешће размишљате?
Да, године брзо пролазе, ране и ожиљци остају. Има их доста, на жалост. Највише и најчешће размишљам о породицама наших палих бораца у борби против агресије НАТО. Размишљам о томе и информишем се да ли су им деца у радном односу, како живе, да ли помисле да су жртве биле узалудне. На срећу, према подацима са којима располажем све породице су решене по питању принадлежности и запослења деце, супруга.На жалост, још увек није решена једна породица из Рашке, али и то ће се брзо решити. Са те стране нисам задовољан, иако је руку на срце, много тога учињено у последње време.Посебно по питању достојанства и тог осећаја да жртве нису и не смеју бити заборављене. То су наши хероји, а њихове породице јунаци. Бићу задовољан потпуно када се реши посао за сина једног нашег палог борца. Размишљам и о томе да ли сам могао боље командовати, да ли сам могао сачувати још нечији живот. Са тим мислима ћу и умрети.
НАТО агресија је остала дубоко урезана у памћењу већине грађана. Где сте се тада налазили и шта Вам је остало најупечатљивије за тај први дан бомбардовања?
Не смемо заборавити ту неправедну агресију и оружани напад на једну племениту, малу и храбру државу. На њен народ само због тога што су моћници проценили да је Србија највећи кривац за крваве сукобе на простору бивше СФРЈ. Сви су најмање једнако криви, али ми смо “жртвовани” као изазивачи свега, “прекраја се штоф, а кројач није крив”? Кројачи су ван граница а ми се закрвисмо, ратовасмо, а они који изазваше сукобе дођоше да нас мире.
Први дан агресије затекао ме је на простору Косова и Метохије (КиМ) био сам на дужности команданта 37. бригаде одликоване Орденом народног хероја за заслуге у одбрани отаџбине.
Питао сам се “да ли је ово могуће, да ли сањам авионе и експлозије по Србији?” Питао сам се “ПА ЗАШТО ОПЕТ” и “ДОКЛЕ ВИШЕ”. Исти они који су нас нападали ојачани онима преко Атлантика. И они који су нам били савезници. То ме и данас боли, зашто и некадашњи савезници, па гинули су наши преци раме уз раме у борби против заједничког непријатеља. Али интерес мења све. Изгледа.
За период од 78 дана НАТО агресије шта бисте издвојили?
Било је то као 78 година, а не 78 дана. Пакао, рекао бих и тешко је нешто посебно истаћи. Били смо спремни да бранимо земљу, морал код људи био је школски, чврст, непоколебљив. Решеност да се бранимо по сваку цену. Људска солидарност као никада до тада. И тада сам видео да смо ми добри људи, да умемо победити зло у себи, да смо жилави бескрајно и то ако нас зло натера. И питам се зашто увек нисмо баш такви?
Који су то најтежи тренуци, а на шта сте поносни ?
Најтеже је било када вам људи гину, када треба свакој породици у очи погледати и када кривите себе за њихову смрт. А нисте криви, али јесте због тога што командујете, што доносите одлуке у којима људи гину. Али рат је то и не може другачије.
Зашто је важно да сваке године подсећамо на те дане?
Важно је из много разлога, важно је као што је живот важан. Важно је због оних који су дали живот у тој борби. Важно је због наше деце, важно је због будућности наше отаџбине и важно је због нас самих.
Важно је и због наших непријатеља тада, важно је и због наших пријатеља. Свако ће наћи себе у томе. Ако хоће. А ако неће, важно је и због тога што неће.
Да ли је у том периоду могло другачије, с обзиром на последице?
Да ли је могло другачије најбоље знају они који су најнепосредније учествовали у дијалозима и разним конференцијама 1998.године, мало пре и после тога. Они најбоље знају, а ми то ценимо са дистанце, ипак. Да је могло другачије било би, тј. не би било овако. Једино што се усуђујем казати јесте то да нисмо ми о томе одлучивали. Одлучивали су наши непријатељи тада. А пријатељи нису били кадри да нас заштите.
То је исто као када питате сељака недостаје ли му земља, рабаџију недостаје ли му запрега, професора недостаје ли му школа, лекара недостаје ли му ординација. Да. Недостаје. И увек ће недостајати. Али нађете себе и у другим областима а има их, не будете докони и све се превазиђе. Доколица је опасна. Са супругом сам у селу и лепо нам је.
Седам година бити на челу Војске јесте дуг период и тек мој наследник може дати оцену како сам то ја радио.
Јачање борбених способности био је општи и приоритетан циљ. Имао сам подршку претпостављеног, могло је и боље, али је најважније да смо у том периоду моји најближи сарадници и ја радили што смо знали и умели. Дали смо себе у целини и били у потпуности посвећени и одговорни. Наше породице најбоље знају колико смо радили, када смо одлазили а када долазили. И не може другачије него тако. На било којој дужности у Војсци Србије.
Значајно је унапређен положај Војске Србије, на чему по Вашој оцени посебно треба инсистирати и шта радити у наредном периоду?
Одлично знају наши наследници шта треба радити. Имају моју пуну подршку. Опремање, обука, ред и дисциплина су најважније одреднице способности Војске.
Шта је по Вама сада највећи изазов и безбедносни ризик за нашу земљу?
Коронавирус. Невидљиви непријатељ. Најтежа борба и захтева масовност, непрекидност, свеобухватност. Самодисциплину и послушност. Победићемо.
После короне то је нерешен статус наше јужне покрајине и тек предстоје ризици по том питању. Притисци су огромни, жеље се не поклапају, интереси никако. Биће тешко. Ако верујемо у повољан исход, повољан ће и бити. Стрпљиво и пажљиво “миц по миц” што би наши људи рекли.
Сведоци смо све чешћих покушаја “прекрајања” историје. Како се томе одупрети?
Нажалост, да. Видите, када поражени ојачају до те мере да битно кроје светске токове онда они прво себе “перу”. Њих и њихове савезнике и од агресора постају победници, који кажу “па морало је тако, шта смо ми криви, криви су Јевреји, Срби, Руси, ми смо били добри али су они желели зло. Срећом, ако ништа друго бројна стратишта, логори бивши, музеји и споменици демантоваће њихов сваки покушај прикривања истине.
Али, опасно је ако је мотив прекрајања историје да то исто поново учиниш. Време ће показати.
С обзиром да сте у пензији да ли остаје “једном војник-увек војник” и како проводите пензионерске дане?
Да, остаје. Тако и треба.То значи да си био добар војник и да си живео тај живот. А јесам поистоветио живот и позив. Као и сви војници. И наше породице.
Шта бисте поручили младима ?
Имамо дивну омладину, дивну децу. Снага је то.Највећа. Само да их не препустимо самим себи. Да остану овде. А они који одлазе да им Србија увек у срцу буде. И верујем да и јесте.
Децо, волите људе, волите родну груду и да вам живот не прође узалуд.
Никада није лако било. Свако време има своје јунаке. Ово време је ваше.
МЛАДИ СУ НАЈВЕЋА СНАГА
Имамо дивну омладину, дивну децу. Снага је то.Највећа. Само да их не препустимо самим себи. Да остану овде. А они који одлазе да им Србија увек у срцу буде. И верујем да и јесте.
Децо, волите људе, волите родну груду и да вам живот не прође узалуд.
Никада није лако било. Свако време има своје јунаке. Ово време је ваше.
ВАЖНО ЈЕ СЕЋАЊЕ
Важно је из много разлога, важно је као што је живот важан. Важно је због оних који су дали живот у тој борби. Важно је због наше деце, важно је због будућности наше отаџбине и важно је због нас самих.
Важно је и због наших непријатеља тада, важно је и због наших пријатеља. Свако ће наћи себе у томе. Ако хоће. А ако неће, важно је и због тога што неће.
Učitavanje komentara...