Кад ме питају када ће ми се исплатити, кажем – већ ми се исплатило. Сачувало ми је здравље, дух породице, заједничке оброке, заједнички рад и дружење
Скоро смо се сасвим преселили, сада у Ужицу само преноћимо, а до тога су нас водила три пута, која су временом срасла у један, каже Владимир.
-То је место у коме сам провео детињство. Увек сам маштао да ћу се једног дана вратити и уредити тај простор.
Као млад, са 19,
непуних 20 година био сам на Кошарама, што ми је касније донело доста психичких проблема. Мало после 2000. године, био сам психички разорен, видео сам да су хероји и ратни ветерани „пуштени низ воду“.
Једина помоћ је била да одемо код психијатра по кесу лекова, а то нисам хтео. Нисам хтео да се помирим са тим да са 21, 22 године пијем лекове.
Почео сам да набављам животиње, направио језеро за пецање... велики утицај на мене имала је управо природа и животиње, којих имамо много и све су нам као чланови породице.
Свака је социјализована, само што не проговоре. Све је ишло постепено, без циља. Тек касније, 2013. и 2014. почели смо да размишљамо у правцу разрађивања свега за посетиоце, а 2015. године и да радимо на томе.
То је био период када су људи почели сами да свраћају код нас јер су негде видели фотографије или чули за нас. Како један мој друг каже – почели смо да зарађујемо да имамо за воду.
Истина, воду до данас – немамо. Као борац са Кошара, својевремено сам добио и папир где врх државне власти тражи да се реши проблем са водом, који је смешан, мали бизаран и веома решив. Само још моји противници са Кошара нису долазили да покушају да ми реше тај проблем, који још постоји због недостатка нечега - способности, воље или знања... Сада није тренутак за бављење старим проблемима, али надам се да ће ускоро бити боље. Јако је незгодно када туристи дођу, обезбеђивати воду за све, тако да они и не осете да је на имању нема.
До сада је већ много заједничког рада и љубави уложено у вајате, који ће, чини се, тек показати своју пуну лепоту.
-Кад смо наследили имање, била је то безвредна ливада која није
имала потенцијал ни за пољопривреду. Једино смо се могли бавити туризмом. Позиција ранча ме је у почетку мало нервирала – граничи се са путем, а сва дешавања су измакнута. Данас ме то радује, јер природа је као да си отишао негде далеко. Заправо, ми смо прво почели да правимо украсне кесе, али то је сезонски посао, који смо могли радити само зими. Тако смо одлучили да лето посветимо ранчу. Сада је то прави породични ранч, наша деца, пријатељи, сви су учествовали у његовом стварању и подржавали нас. Велики рад је уложен у изгрању свега, одржавање, свакодневно вођење рачуна о сваком детаљу.
Посетиоци Стапарских вајата, свакако немају замерки, јер су им, поред одмора у природи, домаћини обезбедили и забаву.
-У понуди је мини зоолошки врт, са ретким врстама животиња, попут Харисовог јастреба кога нема нигде у окружењу. Бавимо се соколарством, са којим се људи могу упознати код нас. Имамо поније – коњиће, међу којима је и мали Срећко, звезда међу животињама. Ту су и патуљасте козе, украсна живина, зечићи... имамо и препаметног немачког овчара, који обожава децу, каже Владимир и додаје да на ранчу организују и школу стреличарства, а имају и терен за паинтбалл.
-Имамо пушке за децу од 7 до 12-13 година, али и терен за
одрасле, за оштрију игру. Тренутно нам је организација рођендана на чекању, због епидемије, али они које смо до сада правили показали су да деца не желе да иду кући, желе да остану да раде са нама, да хране животиње. Још нисмо имали негативан коментар. Оно што најчешће чујемо је да наш да ранч „има душу“.
Иако је све почело из жеље за личним опоравком од тешког искуства, сада су у најави значајна улагања.
-Опет ћемо имати озбиљну промену, јер људи иако нису планирали, добију потребу да код нас и једу. Вероватно ћемо у наредном периоду отворити етно ресторан. То условљава одличан одзив људи - ако су они прешли неколико десетина километара да дођу до нас, желимо да их испоштујемо. Људи у последње време превише мудрују. Питају нас некада – како је све тако лепо? Једноставно – кајмак је од крављег млека, хлеб од брашна, а ћевап од меса. Ужички крај је познат по својим специјалитетима, ми се тога држимо и немогуће је погрешити. Планирамо да поставимо и адреналинску љуљашку, терен за аутиће на педале и мини градилиште за децу, терене за одбојку, кошарку... планова је много, само да будемо здрави.
Радно време је од 11 до 20 часова, али због епидемије и прављења гужве, најбоље је најавити се раније, каже Владимир и додаје „најлепше је радним даном, тада нема гужве, цео ранч је ваш!“
Učitavanje komentara...