Представом „Очеви и оци“, по тексту Слободана Селенића у режији Вељка Мићуновића, Народно позороиште из Београда се представило на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу.
Кроз причу о три генерације Медаковића у овој модерној представи ликови се суочавају са питањем из наслова фестивала „Шта мислиш о свом оцу?“.
Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: Ова представа је најближа питању које поставља мото овогодишњег фестивала – шта мислиш о свом оцу. Гледали смо нешто сасвим другачије, посматрање класичног романа на нов начин, кроз нов театарски приступ. Диван спој нарације и дијалога.
Молина Удовички Фотез, уметнички директор драме, драматург: Ова представа пита - како да мислим о себи као оцу, какав сам ја отац. Битно је то питање продубљивати. Овде су очеви три генерације, а договор је био да се представа ради из перспективе садашњих четрдесетогодишњака.
Зоран Стаматовић, селектор ЈПФ и директор НП Ужице: Ова представа је мене бирала, нашла. Плашио сам се лако запаљивих елемената на овим просторима које садржи. Ипак, одагнала је све моје страхове. Дивна драматизација ме је ослободила да видим све друге дивне елементе.
Вељко Мићуновић, редитељ: Почетна идеја је пошла од Селенића, од потребе да причамо о свом наслеђу и нашој балканској, српској, вечној располућености. Фокус код Селенића је посматрање тога кроз нуклеус породице. Хтео сам да све три генерације сведоче тренутку, да они који су нам нешто оставили у наслеђе буду ту и све виде. Са том интервенцијом се отворио већи део представе, јер су у питању три идеологије. То је направило ново учитавање у ком је све живље и савременије, али не дневно актуелно, већ нешто чему сведочимо стотинама година.
Вања Ејдус, као Елизабета Медаковић: Много је младих којима Селенић није тако познат. Важно је таквог писца неговати, држати на сцени. Иначе, Елизабета већ говори специфично, искривљеним језиком. Био је највећи изазов освојити тај језик тако да то не буде банално. Ипак, иако је наше главно средставо језик и говор, да је остало само на томе, била би то празна љуштура. Она је употпуњена догађајима унутар нас.
Милош Ђорђевић, као Милутин Медаковић: Сва тројица имају јаку боју и ту већ настаје драма. Иначе више нагињем јачим средставима у позоришту. Зато осећам благодети, као да сам био у бањи за време процеса. Покушавао сам да побегнем из тога, али ме је Вељко враћао. Од рада на овој представи сам почео другачије да комуницирам са својим сином и то је највредније у овом процесу.
Александар Вучковић, као Михајло Медаковић: До сада нисам читао Селенића, први пут сам узео у руке овај, а затим остале његове комаде и то ми је отворило нови универзум. Имам потребу за жарким средстима и показивањем, што је било у супротности са оним што је Вељко желео од нас. На крају смо дошли до заједничког језика.
Никола Ракочевић, као Стеван Медаковић: Ова драматизација је посебно уметничко дело, ефикасно отвара важне теме. Нисмо третирали људе као хероје, већ као људе. Представа није реалистична, али односи јесу. Једна од омиљених сцена ми је када Елизабета каже да је трудна – на који начин се Стеван повуче и остави је теткама и бабама. То није одлика хероја, али је одлика човека. Не постоји негативац, али постоје позитивне и негаритне особине ликова.
Сена Ђоровић, као Нанка: Нанка је мени позната, са Нанкама сам одрасла. Била ми је јасна, али не и лака за савладавање. Требало је ући у њену реторику. Најузбудљивије су ми биле њене слабости, где се ломи, шта је дира, имам ли простора да се изборим и за то. Она је жена митологије и епске поезије. Моја покојна баба је читала само епску поезију и само је то дирало. То су жене са тешким судбинама, у срединама у којима нису имале коме да се обрате. Морале су да наставе да живе или да их нема.
Вања Милачић, као Рахела Блејк: Уопште нисам размишљала, имала сам поверења, волим да радим са редитељем који ме води. Овакво позориште сам увек волела да гледам и срећна сам што у њему могу да учествујем.
Ива Милановић, као Јелена: Имала сам проблем са идеологијом. Рођена сам 1999. године и те екстремне одређености нема у нашој генерацији. Јелена је имала амбицију да свог партнера да превали на своју страну. То је био јак мотор, а наш водич је био Вељко.
Никола Ристановски, као Видосав Прокић: Ово су истине које нас се тичу, ванграничне, ванвременске као и назив „Очеви и оци“. Овде постоје и жене као личности, што је јако ретко у драматургији и мислим да је то добра идеја за наредни мото фестивала.
Андреј Чањи, позоришни критичар: Сјајна представа, мени за сада фаворит. Мало сам страховао како ће изгледати јер Селенић је писац прозе и теоретичар драме. Не чуди да у његовим романима постоји сукоб. Овде је и у самиим појединцима.
Бранко Поповић, позоришни редитељ: Селенић је био Европљанин када ми нисмо знали шта то значи, један од водећих интелектуалаца. Увек је говорио да Србија мора да буде европска држава и да мора да напредује да би била део Европе.
Публика је представу оценила са 4,63.
У понедељак, 6. новембра на претпоследње вечери позоришног фестивала наступа Црногорско народно позориште из Подгорице са представом "Неспоразум", Алберта Камија у режији Дамјана Пејановића.
У оквиру пратећег програма у 12 часова је трибина "Криза читања и савремено позориште" у Регионалном центру за професионални развој запослених у образовању у Ужицу.
Промоција књиге о Бранку Цвејићу "Са Цвејом" је у 18 часова у Народној библиотеци Ужице.
Učitavanje komentara...