Шарене бомбоне и лицидерска срца. Некада се лепо живело и од колачарског заната, зарађивало, кућа правила и школовала деца. Момци су тада поклањали лицидерска срца девојкама у знак љубави која би најчешће била крунисана браком. У то време села нису била пуста, имала су доста деце, а занатлије ковачи, пинтори, корпари, грнчари били домаћини познати у селу по вредноћи и умећу тежачких руку. Ни данас нема српског села без старих заната који могу послужити и у друге сврхе, етно и туристичке и сеоским домаћинствима представљати додатну зараду. Само треба учити...
Има их и данас, али све је мање старих заната на селу. Недостају и млади којима би врсни мајстори пренели своје знање, а уколико их има нису богзна заинтересовани запажање је једног од њих. Истина је да без ових знања нема ни будућности села, јер су део традиције без које је незаимислив живот на селу.
Корпар Милан Павић је занат научио од свога оца. Корпарством се бави већ три деценије. ,,На велико” од прућа прави предмете без којих је незамислив сеоски амбијент, посебно за етно-села, потребе пољопривредника, корпе за силажу, кукуруз, а Каран, Рибашевина и Луново Село, цела Лужничка долина од њега купује корпе. И не само она већ сваки крај до кога је допро добар глас о јединственом мајстору Милану.
- Од корпарства може да се живи солидно, али нико неће да учи! Често држим радионице у Музеју ,,Старо село” у Сирогојну, плетем пред туристима да покажем како се ради овај занат.. Молили су ме многи да нађем неког да научи корпарски занат, али неће нико! Тврдим да од овог зната може лепо да се живи. Жао ми је што се млад човек одлучује да ради за минималац, а неће да учи корпарство и буде код куће свој на своме – прича нам Милан са којим смо разговарали у Луновом Селу у друштву његове супреуге Цице и унуке. Велики број корпи које исплете од прућа пласира за потребе златиборског туризма и планине која је међу три најпосећенија туристичка места у Србији.. Наступао је пет пута у популарној ,,Шареници” и причао да је овај знат потребно сачувати од заборава.
-Поносан сам на своје умеће у етно-селу Бабина Река у Аранђеловцу. Таков села нема нигде у Србији! Моје корпе су и у Терзића Авлији у Ужицу! Од корпица за хлеб, абажуре за лустере, плетене старинске ограде за објекте у етно стилу, радим много тога. Имам засађене своје врбе у селу, али двадесет година ме зову из Равни, Милићевог Села, јер одржавају своје врбаке само да ја дођем и насечем пруће да правим корпе - збори корпар Павић. Приповеда како је својевремено изненадио и комшију када га је у неверици питао коме ће продати шездесет корпи које је исплео током зиме. Све су унапред имале купце, а тражено је још!
Удружење жена ,,Злакушанке” из села Злакуса често представља своје ручне радове и домаћа јела спремљена у грнчарским посудама које су познате у целом свету и заштићене пред УНЕСКО-ом. Девет жена из овог ужичког села удружило се и на бројним изложбама и сајмовима представља својих руку дело. Једна од њих Мирка Шуњеварић, жена грнчар каже да је најбитније да се што више окупљају, друже и путују, упознају друге крајеве и обичаје и на најлеши начин представе своју Злакусу.
-Максимално се трудим да анимиран жене у Злакуси да покажу своје умеће, да се покренемо после короне која нас је жестоко ,,потопила”. Некако смо утучени свим овим вестима које гледамо на телевизији, али не предајемо се. Зато када год можемо, жене позовем да путујемо и покажемо своје умеће. За нас је свако дешавање значајно, вашар, манифестација , изложба, сајам – прича нам ситна по грађи, али стамена по говору Мирка Шуњеварић из фамилије познатих злакушких лончара.
Грнчарија из овог села позната је целом свету, а тајну израде доброг грнчарског лонца, ћупа или пржуље стари мајстори преносе с колена на колено. Међутим, све је више ових производа на тржишту, а мало оних са жигом квалитета који је гарант да суд неће пући после пар коришћења и да је направљен на грнчарском точку и печен на ватри како треба. Мирку питамо да ли се шта променило и да ли нелојална конкуренција посустаје?
- Није, само је горе! Све је више разног тзв. грнчарског посуђа на тржишту. Већина купаца зна шта је оригинал, али и плагијатори су довитљиви па су сви ,,окачили” неки ,,сертификат”. Купац неће да чита да ли је лонац са правим печатом, да ли има званичну декларацију, да ли је оверена од некога. Шта купца брига, а и цена је повољнија... Али кад лонац пукне, онда каже у Злакуси нас варају! - описује неке ситуације Мирка и додаје да упорно прича шта је оригиналан лонац из Злакусе. Каже да жиг значи заштиту производа и да увек брани праве грнчаре из овог села тако да купцима који се жале после штете уколико су купили плагијат каже ,,Ваша је одлука који ћете лонац купити, и уколико сте купили плагијат немојте помињати моје село Злакусу као место у коме не ваљају грнчарски лонци и у коме варају.
Милован Тошић из Луновог Села чији је покојни деда био абаџија, а деда и абација и шнајдер слаже се да су и данас главе које носе шајкачу со српске земље, како је писао књижевник и сликар Момо Капор.
- Уз деду сам научио занат прављења антерије и шајкаче. Занат изумире и од њега не може да се живи па радим друге послове. Мало је људи, осим појединих старих на селу који и данас носе сукнене панталоне. Али излажем и желим да покажен шта све можемо да радимо у нашем Луновом Селу – прича Милован и додаје да је покушавао већи пласман, али пошто је израда спора и скупа и сам производ не може да буде јефтин. Проблем су и материјали на тржишту, а готово је немогуће наћи праву срму која је раније стизала из Призрена, па се довијају заменом, али то утиче на аутентичност ношње.
-Срму сам видео једном у животу, на готовим старим јелецима - прича Тошић и додаје да је раније више излагао по вашарима и продавао своје производе. Тада се пристојно зарађивало и чак могло живети од заната абаџије. Криза је утицала, а и корона донела белај, тако да је било мање светковина и по селима и градовима. А и вашари као традиционална сеоска окупљања полако изумиру, али много недостају сваком селу да се људи виде, провеселе, питају једни друге за здравље па макар сви дошли на један дан у село из града. Некада је незамисливо било видети човека без народне капе на селу, а сада је ретко ко носи, осим наравно певачких група међу којима је и “Луновачка моба” приликом наступа која певањем извика и другим песмама проноси славу свога села. И млади абаџија који не одустаје од прадединог заната каже да је штета да га не пренесе на подмладак и да ће се потрудити да тако буде.
Лонац
-Купац неће да чита да ли је лонац са правим печатом, да ли има званичну декларацију, да ли је оверена од некога. Шта купца брига, а и цена је повољнија. Али кад пукне лонац, онда каже у Злакуси нас варају! - прича Мирка Шуњеварић о штети коју правим грнчарима прави нелојална конкуренција и плагијатори
Материјал
-Проблем су и материјали и на тржишту готово је немогуће наћи праву срму која је раније стизала из Призрена, па се налази замена, али све то утиче на аутентичност народне ношње, посебно јелека – прича Милован Тошић, Луново Село.
Корпарство
Тврдим да од корпарског заната може лепо да се живи. Жао ми је што се млад човек одлучује да ради за минималац, а неће да учи корпарство и буде мајстор код куће и свој на своме – наводи Милан Павић.
Пројекат: ,,Јако село – темељ државе”
Učitavanje komentara...