Дугоочекивано филмско и телевизијско остварење „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ редитеља Лордана Зафрановића представља један од најамбициознијих и најкомплекснијих културних пројеката на просторима бивше Југославије у последњих неколико деценија. Рађен према антологијском сценарију Арсена Диклића из 1986. године, овај пројекат означава повратак једног од последњих великана црноталасне и југословенске кинематографије теми која је обележила његов креативни опус – анатомији зла. Зафрановић, прослављени аутор чији је визуелни и наративни стил дубоко укорењен у традицији европског ауторског филма, у јавности се с правом препознаје као духовни и естетски сродник славног Пјера Паола Пазолинија. Попут италијанског мајстора, Зафрановић не преже од натурализма, шокантних визуелних метафора и бескомпромисног сецирања тоталитарних идеологија, користећи људско тело и страдање као платно за приказивање најмрачнијих нагона људске психе.
Међутим, рецепција овог пројекта у савременом јавном простору пати од дубоког неразумевања његове суштинске поруке. Уместо анализе уметничког израза, сведоци смо приземности и површности у представљању целог пројекта. Медијски наратив који прати филм доминантно је склизнуо у сферу сензационализма, где се трагична судбина српских жртава у Другом светском рату користи као валута за дневнополитичка поткусуривања. У савременом дискурсу, „Златни рез 42“ неретко се најављује и третира не као уметнички крик против фашизма, већ као идеолошко оружје намењено колективном пребројавању жртава и распиривању међунационалних тензија. Кроз призму таблоидизације културе, комплексна историјска траума своди се на спектакл насиља, чиме се суштински обесмишљава патња оних којима је филм посвећен.
Ова естетска и морална деградација отвара једно од најтежих и најтражнијих питања савремене културе: како су Срби, као историјски доказан страдалнички народ, пропустили историјску шансу да сопствену патњу искористе као пут ка колективном просветљењу? Уместо да транспонују сопствено страдање у узвишени етички кодекс – онај који би, кроз дубоко разумевање универзалног бола, породио трајну мудрост, хуманизам и бескомпромисну заштиту сваког човека од неправде – оно је унутар сопственог друштва банализовано до непрепознатљивости. Претварањем космичке трагедије у свакодневни кафански и медијски фолклор, у јефтино патриотско оруђе и политикантски наратив, обезвређен је и обесмисљен сам фундамент сопствене националности. Национални идентитет, који је морао бити саздан на хришћанској и просветитељској етици мучеништва и достојанства, сведен је на агресивни дефанзивни механизам и виктимизацију која више не тражи истину, већ оправдање за сопствене заблуде.
Зафрановићева визија зла стоји у директној супротности са оваквим утилитарним и политички инструментализованим читањем историје. За разлику од домаће дневне политике која зло увек посматра споља, антрополошки и партикуларно – приписујући га искључиво „другоме“ – Зафрановић, у маниру правог просветитеља, зло посматра унутар самог човека. За њега, усташки злочини на Козари и у Јасеновцу нису изоловани инциденти историјске ексцентричности, већ манифестација дубоко људског посрнућа. Зло је за овог редитеља феномен који се јавља под специфичним друштвеним и идеолошким околностима, механизам који систематски гута појединца, заводи га и тера на гнусне ствари. Аутор не конструише црно-бели свет ради јефтине катарзе публике, већ поставља огледало пред гледаоца, приморавајући га да уместо прста упртог у џелата препозна сопствену људску одговорност у очувању хуманости.
Управо у томе лежи истинска просветитељска улога Лордана Зафрановића и његовог новог филма. „Златни рез 42“ не нуди утеху у вечитој улози жртве, већ тражи монументални симбол покајања, прочишћења и повратка достојанству. Уметников циљ је ритуално суочавање са прошлошћу – процес који је болан, али неопходан да би се доживело истинско прање од греха, како историјског, тако и овог савременог, греха банализације сопствених предака.
Зато овај пројекат, упркос покушајима политизације, суштински представља дубоку жељу за наставком живота у светлијој будућности. Он жели да буде тачка на крају крвавог поглавља, а не зарез који најављује нови сукоб. Трансформацијом историјског ужаса у универзалну уметничку опомену, Зафрановић нам поручује да се светла будућност не гради заборавом, али ни злоупотребом гробова, већ искључиво свесним прочишћењем и разумевањем механизама зла, како се оно никада више не би поновило.
Učitavanje komentara...