Сеоске жене – кључ опстанка села

Оне су убедљиво највећи произвођачи хране у нашим селима, а њихов рад често невидљив. Оне носе најтеже бреме сеоског живота, а њихов највећи мотив за рад  су егзистенција деце и очување породице. Оне су кључ  опстанка живота и у селима ужичког краја која се празне, а демографска кретања звоне на узбуну.      

О положају жена са села највише се говори 15. октобра на Светски дан сеоских жена. Обично су тада пријеми и понека трибина, мада захваљујући цивилном сектору и медијима на њихов тежак положај указује се све више и током године. Златиборски округ према Попису пољопривреде из 2012. године који је урађен после 50 година,  од свих округа у Србији  има највише регистрованих пољопривредних газдинастава. Тај број је свакако већи, осам година касније. Према истом извору учешће жена као носилаца пољопривредног газдинства на нивоу Србије је свега 12 одсто.  Насупрот томе, жене пољопривредни произвођачи чија је делатност искључиво пољопривреда знатно су бројније од мушкараца на селима који с обзиром на мешовите приходе појединих сеоских домаћинстава  приход остварују и захваљујући послу у граду. Златиборски округ  према Попису има 45. 179 сеоских жена које се искључиво баве пољопривредом, док је број  искључиво пољопривредника скоро дупло мањи 25.158.  Оне су често “невидљива радна снага” на селу  мада  према подацима чине већину сеоске радне снаге и највећи су произвођачи хране. На срећу све више се схвата да су сеоске жене  кључ опстанка и села у ужичком крају и зато и пројекти који су намењени њиховом економском оснаживању, предузетништву и подстицаји удруживања. Првог дана овогодишњег поста  мало купаца у делу ужичке пијаце где се продаје бели мрс и разговор са неколицином жена из Костојевића, Луновог Села, Дрежника, Криве Реке... Стајка Лазовић из Дрежника има 66 година. Дневно помузе између тридесет и четрдесет литара млека. Поред крава, оваца и живине у домаћинству држе и два коња, јер тамо где не може да приђе трактор, посао обави запрега.  Највише посла и у Дрежнику има у лето, када се коси и пласти, беру малине. Стајка приповеда да никада празника на селу нема, само се мало мање рада зими.

-Држимо четири краве. Ја их ручно музем, устанем у пет сати. Дневно буде 30-40 литара млека, све то треба узварити, направити сир и кајмак. Све је мање и мање жена на селу, а све се више ради. Логично је и мање млађих жена на селу, јер је на селу много тешко. Некако се рад жене на селу  “и види и не види”. Некад нам продаја сира и кајмака иде добро, некад не, али шта да се ради – додаје Стајка Лазовић и на наше питање на кога се и у Дрежнику воде сеоска  газдинства каже  углавном на мушке чланове породица. Из града се ретко која жена  враћа на село о разлозима не треба много говорити.

Миленка Златић из Криве Реке на Златибору има 63 године и велику помоћ пружају јој снаха и син. У околини Златића постоји још двадесетак домаћинстава која имају различит број грла стоке,  а на њиховом газдинству музу четири краве и имају једну јуницу.  Сами праве силажу за стоку.

-Устајем у пет, пола шест ујутро. Наложим ватру и почињем око млека, снаја оде да помузе краве. Усирим, преварим млеко. Снаха децу зовне да иду школу.   Није се много променио положај жене на селу од наших мајки и бака. Тешко је, а радни дан од јутра до вечери  Нема одмора, празника, летовања. Нека млађи, нека деце. Раније сам могла више да радим, чини ми се да брже све намирим, а године стижу и сада ми треба више времена. Посебно су напорни мај, јун, јул има доста рада, сејања, мораш у шталу у њиву – прича Миленка Златић са Златибора и додаје да је извор прихода у њеном домаћинству и врт, пасуљ, кромпир, зелениш, лук за домаћинство. Додаје да има доста невидљивог рада и на селу.

-Мораш све да почистиш, распремиш, спремиш доручак, ручак, да опереш... Село ко село, једино зими што не идемо по њивама – наводи Миленка из златиборске  Криве Реке.

Златиборски округ

Пољопривредно земљиште 210.921 ха

Број породичних пољопривредних газдинстава 46.358

Жене које обављају пољопривредну активност 45.179

Мушкарци који обављају пољопривредну активност 25.158

Жене носиоци пољопривредног газдинства 8.016

Мушкарци носиоци пољопривредног газдинства 38.342

Радава Загорчић из Лужничке долине из засеока Бјелотићи сада има 60 година. Око 18 лета радила је “Јавору” и остала без посла и  нада се пензији у 65 години коју као и она многе жене у Србији са нестрпљењем ишчекују.  Рођена је у Дубоком и када се удала у домаћинство Бјелотиће у њему су биле још две жене, мужевљева бака и свекрва са којима је изградила добре односе и према којој и данас осећа захвалност, јер како каже она ми је децу подгајила. Истиче пример женске солидарности који су некада били присутнији у нашим селима. Радава има две удате ћерке и бака је петоро унука који су јој највећа мотивација у животу. Загорчићи имају 20 ари малина, три краве, осам оваца, кокоши, двоје свиња...  Поврћа гаје за своје потребе и бака Радава их прска само потопљеном жаром, и каже шта преконстане – нека прекостане. Каже да на селу недостаје дружење, јер сви некуд журе, људи се виђају  у пролазу и питају за здравље....

-Супруг и ја распоредимо обавезе за тај дан. Деца дођу и помогну, поготово када је сезона малина. Док сам ја на пијацу, супруг намирује стоку. Искрена да будем, најрадосније су ми године када сам рађала своју децу и касније када су ми се рађали унуци и када славим њихове рођендане.  То су ми најрадосније и најбоље године, остало је “између”. Моја породица моји уници су  моја највећа мотивација за рад и зато не посустајем – прича бака Радава из Бјелотића у Луновом Селу.

Гордана Тејић из бајинобаштанских Костојевића мајка је троје деце и има 55 година. Одгајила је  будућу професорку српског језика и књижевности, туризмолога  и једног средњошколца. Имају седам-осам хектара обрадивог земљишта, остало је под шумом, а пролеће и лето као и у другим селима најтежи период године. Питамо како је са пензионим стажом, јер многе жене су прошлости нису биле осигуране што ствара велике егзистенцијалне проблеме уколико здравље у старости попусти.

-Муж и ја уплаћујемо пензионо, а млади слабије. У Костојевићима старији људи имају колике-толике пензије и није више ситуација да се пензија не уплаћује. Млади ретко отају на селу и све је мање и жена. Моја генерација је теже налазила посао у граду и углавном смо остајали на селу. За моју генерацију не важи случај пола у фирми у граду а пола на селу – прича Гордана која додаје да није зажалила што је остала на пољопривреди.

- Једноставно од тога што радим  школујем децу. Имамо већу површину малина око 70 ари или 8000 струка малина и породично је беремо, не изостаје помоћ и подршка деце – додаје Гордана.

Подаци о демографским кретањима у селима ужичке регије одавно звоне на узбуну. Довољно је рећи да су најпознатије село западне Србије – Кремна у коме живи хиљаду и по становника прошле године у први разред примила само два ђака-првака.  На подручју града Ужица од пописа 2001. године до 2009. године број сеоског становништва драстично је смањен са 18.000 на 11.000 мештана, податак је са једне од трибина посвећене демографском кретању. И зато сеоске жене представљају кључ опстанка  села. Њихова борбеност када је у питању егзистенција породице  и деце без обзира на тежину радног дана у брдско-планинским селима прави су примери храбрости који су често невидљиви у временима која су одавно изгубила  трку са  правим вредностима без којих нема ни опстанка ужичког села.