Само нас оптимизам може спасити

Мр Драган Димић, академски сликар, о јубилеју - педесет година истраживачког рада у ликовној уметности.

Зашто је ова година за Вас посебно значајна? Били сте планирали да је обележите како и пристаје уметнику Вашег калибра. Међутим, у томе Вас је омела пандемија вируса корона?

-Радовао сам се као дете 2020. години и марљиво припремао изложбу како бих достојно обележио јубилеј ПЕДЕСЕТ ГОДИНА мукотрпног истраживачког рада у уметничком раду. Био сам пажљиво разрадио концепцију изложби са шпиглом за сваки понуђени простор.

Шта је све требало да садржи изложба?

-Претходне јубиларне изложбе сам реализовао у Ужицу. Прва изложба, а поводом двадесет година уметничког рада била је у холу Народног позоришта: приземље хола, спрат хола и изложбени простор Народне библитеке. Те, давне, 1990. године спрат хола био је изложбени простор и једини озбиљан простор у Титовом Ужицу. На спрату хола позоришта нису били бутици, а Градска галерија тек је касније оформљена. То је била ретроспективна изложба са преко 150 радова распоређених у више циклуса. Тадашње „Вести“ на насловној страни најавиле су ту изложбу као културну сензацију. Каснији јубилеји реализовани су у Градској галерији у Ужицу (2000. и 2010. године). Овогодишњи јубилеј требало је да буде само ретроспектива скулптура и цртежа, нешто слично као у Пожеги у Градској галерији 2019. године, с том разликом што би се мењала концепција и број радова у зависности од могућности понуђене галерије. За ту прилику сам успео да штампам треће допуњено издање „Монографије“ из 2017. године.

Да ли уопште знате колико сте до сада урадили радова, слика, скулптура, графика и где се они све налазе?

-Тачан број радова, засигурно, не знам. По евидецији из моје сачуване свеске која датира од 1980. године уписано је 2.429 радова, углавном оних који су отуђени. Оних радова што су моје власништво сигурно има још толико па и више. Радови се налазе, грубо речено, широм света. У више наврата у интервујима и предговорима каталога набрајао сам земље где се све налазе, а сада не могу ни да се присетим.

Ваша ретроспективна изложба била је планирана у местима која су за Вас веома значајна: Власотинце, Лесковац, Чајетина (Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“)? Колико је до сада било изложби и награда?

-Овај јубилеј сам хтео, пре свега, да прославим у завичају и са мојим друговима из детињства и стеченим пријатељима, а према Библиотеци у Чајетини имам моралну обавезу јер су ми они издавачи „Монографије“. До сада сам имао 82 самосталне изложбе и преко 300 колективних жирираних у земљи и иностранству. Добио сам 10 награда и преко десетак захвалница за допринос на пољу културе и уметности. Објавио сам петнаестак чланака и издао две стручне књиге из области конзервације, које се користе као уџбеници за студенте.

Ужичани Вас, чини ми се највише препознају по сликарству, али сте им у више наврата показали и дела Ваше велике љубави – вајарства, зашта сте добијали и значајне награде. Колико сте ове године уопште радили, чему сте се највише посветили и јесте ли коначно обезбедили и простор и време за графику?

-Просто сам се изненадио када сам чуо за незваничну информацију да највише радова по ужичким домовима имају Ђорђе Станић, Драган Тасић и моја маленкост. Прва половина ове године протекла је у интезивној припреми поменутих изложби, као и штампању трећег допуњеног издања поменуте „Монографије“. Што се тиче графике, почео сам са графичким листовима давне седамдесет и неке, па је сад ред да са њом и спојим круг у уметности. Искористио бих овде прилику да кажем нешто о репродукцији која је објављена уз овој разговор. Наиме, рад се зове „РИКАЛО“. У источној Србији познат је под тим именом народни музички инструмент, а сви народи, погоготову стари Словени имају рогове-дуваљке којима оглашавају, упозоравају, скрећу пажњу, па чак и код чувања стада. Била ми је намера да овим радом симболично представим мој педесетогодишњи опус од 12 циклуса кроз које сам са мање или више успеха прошао.

Неуморан сте радник, велики истраживач сте увек били, како се сада осећате, колика је сада Ваша енергија?

-Мањак енергије, вишак искуства, па му то дође на исто. Како као уметник промишљате о времену које је пред нама? -Само нас оптимизам може спасити.

Драган Димић, академски сликар, магистар сликарства, цео радни век провео је у Ужицу, а рођен је у Црној Трави. Школовао се у Нишу, Скопљу и Београду где је дипломирао на Факултету ликовних уметности у класи професора Милоша Бајића, на којем је завршио и постдипломске студије код проф.Славољуба Чворовића. Члан је УЛУС-а од 1980. године. Ликовним истраживачким радом бави се од ране младости независно од редовног школовања. Био је на студијским путовањима у Француској, Енглеској, Шпанији, Аустрији, Немачкој и Мађарској. Димићеви радови се налазе широм света, највише у Ужицу, Београду и Нишу скоро на свим континентима у приватним колекцијама, збиркама, државним установама, музејима, галеријама, библиотекама. Од више радова који се налазе скоро на свим континентима, један је у Државној болници у Токију, у државним институцијама у Украјини, Молдавији и Румунији. У приватним збиркама по више радова налази се највише у САД, Јужноафричкој Републици, Лондону, Паризу, Петровграду и многим другим градовима и земљама.

Димић је радио у ужичком Народном музеју одакле је од пре две године отишао у пензију, али није престао да се бави уметношћу.