У овом периоду године, од 1946. па скоро до пре три деценије, омладинске радне акције широм некадашње земље СФРЈ биле су у пуном јеку а оне нису могле проћи без Ужичана. Ово је једно дивно сећање из тог периода. Заправо, Ужице је 1968. године на Тргу партизана обележавало лик и дело јужноамеричког герилца и књижевника Че Геваре.
Пише: Светислав Тијанић
Ернесто Че Гевара, лекар по струци којом се није никада бавио, био је, чини се, најпопуларнија личност у светским оквирима седамдесетих година прошлог века. Добро је био познат и Ужичанима. Пре свега по својим књигама, међу којима је „Дневник мотоциклисте“ доживео бројна издања, али и као герилац на челу јужноамеричких револуционара. Ужичани су масовно обележавали његов лик и дело у лето 1968. године на Новом Београду и на Тргу партизана. Че Гевара је убијен 1967. у сукобу револуционара који су се борили на страни боливијских герилаца са боливијском армијом, а Титово Ужице је 1968. године на Савезној омладинској радној акцији на Новом Београду представљала Омладинска радна бригада (ОРБ) „Че Гевара“. То је, може се слободно рећи, био догађај за памћење. И идеја да наша бригада носи овај назив, и пријављивање и окупљање бригадира, и одлазак на акцију и – поготово – повратак у Ужице.
Ужичке младиће и девојке, њих 120 одабраних, испратио је тада с поносом читав град, већину с радошћу што одлазе на градњу Парка пријатељства на Новом Београду. Две трећине њих, прекобројних, којима се није пружила шанса да тада обуку бригадирску униформу – остали су у сузама.
И старо и младо дочекали су и нашу бригаду на градском тргу месец дана касније. Ужичка ОРБ „Че Гевара“ је донела признања која припадају најбољој бригади. У омладинском насељу на Бежанијској коси, непосредно уз Студентски град, било је тада шеснаест ОРБ из читаве бивше Југославије. Ужичани су били и најпопуларнији у насељу и на градилиштима, али не само због показаног радног елана већ и због имена које су носили. Бригадирска блуза са амблемом на коме је лик Че Геваре, коју су Ужичани носили и на градилишту и у слободном времену, била је најтраженији сувенир 1968. године у Београду. И шире..
Ернесто Че Гевара родио се у Аргентини 1928. године. Одрастао је у Кордоби. Као дете лечен је од астме, па је уписао студије медицине у Буенос Аиресу. Тај престижни факултет завршио је за три године, показавши невероватну интелигенцију. Ипак, Че се никада није бавио докторским послом, већ је сео на мотор и кренуо да обилази свет. Најпре Јужну Америку, где, у Мексику, упознаје Фидела Кастра, а убрзо затим постаје и миљеник кубанског народа.
Чак је био и гувернер Националне банке Кубе (1959) и министар индустрије. Књижевник је био најдуже. Оставио је иза себе велики број књига. Његов „Дневник мотоциклисте“ је постао светски бестселер. Че је описао своје 8.000 километара дуго путовање по Аргентини, Чилеу, Перуу, Колумбији и Венецуели. Његов бурни живот којим је опчинио младу генерацију, нажалост, угасио се у 39. години.
Студенске демонстрације и бригадирски такмичарски дух
Верујем да многи Ужичани, млади људи у том периоду, којима по годинама и сам припадам, памте ту 1968. по акцијама, бригадама и акцијашима, али и по студентским демонстрацијама. Баш када је из Ужица у Београд отпутовала бригада са именом светског револуционара Че Геваре студенти су покренули чувене демонстрације. На радним акцијама су одувек најбројнији били бригадири са такмичарским и победничким менталитетом. Многи су желели да искажу своју вољу, способност и жељу да граде домовину. У ужичкој бригади „Че Гевара“ постојала је и четворка, звала је себе „Дахије“, којој је, на њихов захтев, повераван најтежи део посла. А сви послови су рађени ручно. Машине су употребљаване једино тамо где нису ништа могле снажне бригадирске мишице. „Дахијама“, рецимо, није било довољно што су гурали највише натоварена колица, већ и што су то чинили трчећи. Они су свакодневно на Новом Београду радили више него што би исти посао, обавила знатно већа група омладинаца из других бригада. За сваки радни дан на акцији „Дахије“ су заслужили ударничке значке. Ко су били ти млади људи, који су кренули да граде државу таквим еланом? И без плате. Каква је то енергија, рецимо, да ни ја, у улози команданта коме је поверено 120 младих особа, нисам имао плату? А, ишао сам на спавање последњи, иза поноћи, и устајао први! Пре четири сата!
О жељи свих младих Ужичана да се искажу и на тај начин, најбоље говори податак да су чак четири стотине њих били спремни да крену на акцију на Нови Београд 1968. године. Али да нису могли сви. Мерили су се резултати у школи, понашање, спремност за тешке физичке напоре...Управо то, одабир највреднијих и најснажнијих, био нам је и најтежи део посла. И била је то потресна слика: на једној страни су се веселили и играли они што су своје ствари већ спаковали у гепеке, а на другој су их они што не путују испраћали плачући. Зато, ваљда пуни радости што иду на акцију, они што нису били прекобројни, испунили су и најтеже радне задатке. Постојао је и заједнички задатак, кога су сви морали да се придржавају: устајање на време, намештање кревета, умивање, јутарња гимнастика. Надметали смо се са другим бригадама у разним спортским дисциплинама и културним активностима, и побеђивали. На градилиштима смо били без премца!
Све је, дакле, на нашим радним акцијама текло у – такмичарском духу. Оцењивало се и то ко има најлепше уређено своје двориште. Најуредније спаваонице. И то која је бригада била најдисциплинованија. Млади људи, нису могли, наравно, да одоле жељи да вече проведу са изабраницом свога срца. А то је већ представљало „пробијање“ термина који „регулишу“ обавезу до када се мора бити у спаваоници. Ипак, оно што се, тада код нас, називало прекршајем бригадирске дисциплине, за месец дана, међу 120 младих људи, могло се набројати на прсте једне руке!
Три догађаја у трајном сећању
Познато је да су на скоро свакој радној акцији у бившој Југославији на којој су учествовали, Ужичани били најбољи или међу најбољима. ОРА Нови Београд и ОРБ „Че Гевара“ је ипак нешто друго. Три догађаја са ОРА Нови Београд остаће нама Ужичанима у трајном сећању. О називу ужичке бригаде обавештена је Амбасада Републике Кубе у Београду, па је наша иницијатива да нам дођу у посету са радошћу прихваћена. Био је то посебан дан за све нас. Дошли су сви запослени у амбасади, и тај дан провели на градилишту са ужичким бригадирима. Било је то непоновљиво дружење, заједнички смо радили, заједнички на градилишту и ручали, певали и радовали се животу, иако су свима попуцали жуљеви, иако су сви завршили крвавих руку. Кубанци, Кубанке и наши људи који су били запослени у амбасади, отишли су са Новог Београда срећни и презадовољни. Њихов „радни учинак“ је убележен на радну листу „Че Геваре.“.
То се свакако може назвати најлепшим догађајем на нашим омладинским радним акцијама. Али се догађало у тренуцима најмасовнијих студентских демонстрација које су се одвијале у непосредној близини! И требало је „смирити“ бригадире упорне у намери да, носећи лопате, крампове и други алат у рукама, одбране студенте од полицијског батинања. Значи, да се бију са полицијом! Могу и после 52 године радосно да констатујем да смо успели у томе. Спречили смо сукоб акцијаша, на чијем челу су били Ужичани, и полиције. Да додам, бићу за тренутак превише личан, да се међу студентима који су били на челу демонстрација, и који су претучени и сви завршили у београдским болницама, налазио и Бранко Тијанић, Ужичанин, дипломац Академије за примењену уметност, мој брат, који је као студент носио популарни надимак „Белмондо“, и који је такође завршио у Ургентном центру са озбиљним повредама. Моји акцијаши, пуни снаге и пркоса, нису тада могли да схвате зашто сам их убедио да не крећу у овај опасни обрачун..
Током студентских демонстрација смо, дакле, успели да спречимо жељу ових младих људи, средњошколаца из бригаде „Че Гевара“, да стану у одбрану студената, што је могло да изазове крвопролиће. Провели смо, такође, незабораван дан у дружењу са члановима кубанске амбасаде, али догађај који се посебно памти је растанак и одлазак са акције кући. Треба да према испланираној сатници кренемо у Ужице, акција је завршена, признања смо побрали и залепили их на шофершајбне аутобуса, окачили државне и акцијашке заставе, чека нас „и мало и велико“ на тргу у Ужицу да све ово прославимо. Али, нико неће у аутобус. Нема ни оне громогласне бригадирске песме, уместо ње су јецаји. И снажни загрљаји. Пробудиле су се, на растанку, све љубави овог света - и како све то сада прекинути.
Наиме, растанак бригадира мостарске бригаде „Хасан Бркић“ и бригадира ужичке „Че Гевара“ (ове две бригаде су се братимиле током боравка на Новом Београду, на посебно приређеној свечаности пуној радости, љубави и искрености) био је тада најснажнији медијски догађај на овим просторима. И то не може да се заборави. Нити да се опише у пуном смислу те речи. Верујем да тај догађај добро памте они који су тада били у загрљају ту крај ужичких и мостарских аутобуса, у бригадирском насељу на Новом Београду, на ОРА Нови Беорад. Исто као растанак у бригадирском насељу на Бежанијској коси у Београду, ни наш уистину величанствени дочек у Ужицу, на тргу, уз музику, песму, честитања, загрљаје и пољупце, заиста не може да се заборави. Радоваће ме ако моји бригадири из ОРБ „Че Гевара“, читајући ово подсећање, после 52 године, кажу наглас својим потомцима: „Ево, децо моја, ја сам носио (или, носила) бригадирску униформу у чувеној ужичкој бригади 'Че Гевара' , и поносим се тиме!“
Фотографије су из Збирке Народног музеја Ужице
Učitavanje komentara...