У Историјском архиву у Ужицу поводом предстојећег празника Сретења - Дана државности Србије, отворена је изложба Архива Републике Српске под називом „Ружа у мећави – Кочић и његова породица у фотографијама“, аутора мр Зорана Пејашиновића.
Приређивање изложбе подржало је Министарство просвјете и културе у Влади Републике Српске, а поставка у Ужицу плод је дугогодишње сарадње ужичког Историјског архива и Архива Републике Српске у Бањалуци. Изложбу коју је званично отворио Ратко Трмчић, члан Градског већа задужен за друштвене делатности уз присуство и гостију из Републике Српске, најавио је млади гуслар Данило Томић.
Ову изложбу, посвећену Петру Кочић (1877-1916) знаменитом писцу и политичару, његовим родитељима, првој и јединој љубави Милки, као и о њиховој деци и унучадима, а коју чине фотографије из приватне збирке на 15 паноа, Архив Републике Српске поклонио је ужичком Архиву, тако да ће је у наредном периоду видети публика у многим општинама у Златиборском округу. У Ужицу ће изложба бити отворена до краја фебруара, затим ће је, према речима директора Жељка Марковића, ужички Архив приредити у Библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини, али и у неколико ужичких школа.
Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске, између осталог је подсетио да је изложба о Петру Кочићу један од видова сарадње ова два архива која траје деценију и по уз подршку институција Републике Српске и Бањалуке, као и града Ужица, коју није могла да прекине ни пандемија, а наставиће да се развија и у наредном периоду.
-Сваке године се трудимо да заједнички објавимо једну до две књиге, као и да се по једном лепом изложбом Бањалучани представе у Ужицу, а Ужичани у Бањалуци. Ми се обично представљамо у Ужицу пред Сретење, као и овог пута. Ова изложба посвећена је ономе што не знамо много о Петру Кочићу који је, пре свега, старијим генерацијама познат као књижевник и политичар, али о његовом интимном животу мало знамо - рекао је Стојнић истакао да је управо ова изложба, не велика, али врло значајна, посвећена љубави Петра и његове супруге Милке која је трајала и после Петрове смрти још пола века о чему говори фотографија Милке Кочић у поодмаклим годинама која држи споменар и у њему ружу са првог састанка са Петром.
Мр Зоран Пејашиновић, аутор изложбе, који није дошао на отварање из здравствених разлога, у каталагу је записао о овој фотографији:
„И на крају овог сликоказа, једна наизглед обична, а уствари, антологијска фотографија: на њој бака Милка Кочић, пред смирај сопственог живота, у крилу држи отворен споменар и у њему – ружу! Ону исту ружу коју јој је њен Петар даровао на првом састанку, шездесет и више година раније! Њено трње свједочи о пишчевом избивању, гладовању и тамновању, о смрти малог Слободана, о Петровој болести и увенућу, о Великом и још већем рату, о многим забиљеженим и незабиљеженим мећавама злосрећног трибуна, а латице о зракама сунца, јеликама и оморикама, здравој кћери и унуцима и, понајприје, о бескрајној и безусловној љубави двоје људи, почев од оног давног мирисног јуна, па док је вијека и човјека!
Послије свега, питамо се: није ли у тој фотографији читав Кочићев ненаписани роман?,“
Иначе, према писању мр Зорана Пејашиновића, Петрово детињствио, а касније и школовање у Сарајеву и Београду обележила је немаштина, па је фотографисање из тих разлога дуго било недоступно за Кочића, који, како је говорила његова супруга и није волео да се фотографише, све до студија у Бечу где настаје његова прва фотографија почетком 1901. године. Осим овог, према писању Пејашиновића, сачувана су још три црно-бела портрета, а од фотографија које су познате стручној, па и широј јавности, јесу две групне. На једној је познати писац у друштву двадесетак жена и деце у Ситници код Рибника 1907, а на другој, са групом студената и старешином мостарске Фрањевачке богословије на Иван планини 1913. године. На изложби је и једна сачувана фотографија Петровог оца Јована, православног свештеника, који се после смрти своје супруге, Петрове мајке Маре, замонашио.
Сачувана је и групна фотографија деветоро Кочића настала знатно касније, после Петрове смрти, у доба југословенске краљевине на којој је и Петрова сестра Милица. Знатно је више сачуваних фотографија Кочићеве супруге Милке која је потицала из имућније породице и са којом се венчао 1904. године. Прво дете, син Слободан који им се родио у Сарајеву, умро је у трећој години од туберкулозе. У Београду су добили кћерку Душицу (1914-1994) која је завршила југословенску књижевност. Велики рат је оронулог Кочића затекао у Београду на лечењу у душевној болници у којој је 1916. и умро у 39. години. Његова супруга Милка живела је до 1966. године.
Петра Кочића сматрају једним од првих писаца модерне у српској књижевности, а његово политичко деловање било је узор различитим политичким струјама у каснијој историји српског народа. Аутор је бројних приповедака као што је „Јаблан“, „Вуков гај“, „Змијање“ и друге, а познат је и по сатиричним драмама „Јазавац пред судом“ и „Суданија“.
Učitavanje komentara...