Улазнице ни ценовници не постоје. Потребна је само добра воља да се дан проведе у природи, а за остало се побрину домаћини, и то, како је пракса показала 24 сата дневно, седам дана у недељи.
На осмом километру од центра Ужица, ка Волујцу, пре око седам година, Гордана и Милован су почели да граде свој сан, али и да уједно остварују сан многих, уморних од асфалта, рокова, сатница и виртуелних дружења. Њихов Ранч Павловић, како су и замислили првобитно, данас је место окупљања љубитеља природе и природности у опхођењу – људи који се већ после прве посете ранчу, на њему више не осећају само као гости.
-Све је почело изградњом куће, а идеја је била да полако почнемо да градимо ранч, јер смо већ имали коње. Мало по мало и заиста смо дошли до тога - присећа се Милован. „Желели смо да имамо што више животиња, да то постане прави зоо вртић, где ће нам долазити много деце, и где ћемо се дружити са људима сличним нама. Заправо, сви смо ми исти, сви имамо исте основне вредности, а оно што можда прави разлику на неким другим местима су паре, што овде није случај.
На ранчу „Павловић“ дословце је тако. Улазнице ни ценовници не постоје. Потребна је само добра воља да се дан проведе у природи, а за остало се побрину домаћини, и то, како је пракса показала 24 сата дневно, седам дана у недељи.
-Ствари смо поставили тако да понедељком не радимо, јер тада искористимо прилику да одемо до града, платимо рачуне и слично... Ипак, често и понедељком људи долазе и то није проблем.
Уосталом, многи већ знају да им је чак и када нисмо ту, све на
располагању. деца могу да се играју, они да се послуже. Трудимо се да увек свима будемо на располагању. 24 сата дневно – поента приче је да се дружимо и да су сви добродошли.
Павловићима ништа није тешко, јер је све постављено на здраве темеље – љубав, разумевање, толеранцију. Деца живе здраво и свакодневно нешто ново науче, пре свега да буду што бољи људи, каже Гордана, развлачећи коре за домаћу питу, уз помоћ седмогодишњег Виктора. Она је домаћица у кухињи, али и шест дана у седмици одлази на посао у једну шивару, у Турици.
- Дан започињемо кафом, а онда се ређају обавезе које су у оваквом окружењу и друштву, за нас право задовољство. Много је важно да волите то што радите. Ми смо увек у покрету, истина је да је напорно, али нам је и лепо. Радимо баш оно што смо замислили и како смо хтели – око нас су природа и добри људи, деца одрастају у здравом окружењу, негујући природу и праве вредности.
Тек да слика буде потпунија и невероватнија, Гордана радни дан започиње око 4, пола 5 ујутру, а на посао одлази бициклом, којим се и враћа на ранч.
-Уживам у томе, одувек сам волела да возим бицикл.
Данас је то
начин живота, који се уклапа у све остало, каже она.
Павловићи се присећају да је када су почели да граде кућу свуда око њих била шума. Проблема је било, пре свега финансијских, али они их нису спречили да истрају у намери да створе своје место из маште.
-Шта год смо правили, морали смо да сечемо шуму и зовемо људе са машинама. У суштини, више нас је коштала машинска обрада, него сама изградња ранча. Када је реч о животињама, коњи су доста коштали, а остале су углавном донација пријатеља, комшија, другара који су имали неке животиње којих се деца после неког времена засите. Оне су свој дом пронашле код нас на ранчу.
Како је време пролазило, тако је изнад куће, у шуми ницао забавни парк, игралиште за децу.
-Игралиште у шуми је једноставно, али направљено од срца. Имали смо неке даске и материјал за паркић и одлучили да уђемо у реализацију те идеје.
У суштини, хтели смо да решимо проблем са врућином у току лета. Желели смо да направимо место у хладовини где можемо да се дружимо и временом смо добили леп парк, каже Милован.
Лепота природе која је очигледна, мала је у односу на домаћински однос и гостопримство, које је сасвим сигурно разлог који посетиоце увек враћа на ранч Павловић.
-Људи осећају да смо искрени, па су такве и њихове реакције. Када
проведу неко време на ранчу, увиде и сами да нема лажи, све је стварно тако – са свим нашим гостима, ми смо сада и пријатељи. При првом доласку, људи схвате како функционишемо, па неретко наредни пут они нама скувају кафу. У међувремену, ја у шумици крчкам гулаш у земљаном лонцу, Гоца развлачи коре за питу, све функционише и свима је лепо.
Ниво заслуженог поверења најбоље описује чињеница да многи који немају где да оставе децу док су на послу, малишане доводе управо код Гордане и Милована на ранч.
-По укидању ванредног стања, у почетку док су људи били збуњени шта смеју, а шта не, како да организују дан и коме да одведу децу када почну да раде. Тада смо покренули акцију у којој су нас подржали педијатар др Снежана Јањић и Глишо Видовић и Синдикат полиције Слога. Наиме, доста људи је доводило своју децу овде на пар сати или онолико дуго колико им траје радно време, да се играју и лепо проведу дан. Било нам је баш забавно, по цео дан смо се играли, кажу Павловићи.
Бољи маркетинг од прича оних који су посетили ранч није могућ, па је управо по том принципу почела да стиже подршка са више страна.
-Ове године, покренули смо и кампању „Мали ренџери – хероји
модерног доба“, где ћемо покушати да анимирамо и едукујемо на децу на тему заштите животне средине. То нам је главни циљ наредних година, јер имамо велики еколошки проблем. Глобално и локално. Добар део старије популације нема слуха за то, а ми треба да применимо скандинавски модел. Они у најранијем узрасту са децом причају о екологији. Ми ћемо покушати да, пре свега овде организујемо разне акције, као што је чишћење Волујачког потока, дивљих депонија... имаћемо и изложбу на тему „Чувајмо природу“ за коју нам деца свих узраста достављају цртеже. Тај дан ће бити феноменалан, са много гостију. Изложба ће имати леп официјелни програм, говориће председник месне заједнице, предавачи из
Комуналне полиције на тему екологије за децу, биће изведена интерактивна представа за децу коју нам организују Ксеније из вртића Полетарац и Маријана из организације студената, које нам много помажу. Осим тога, много фирми се понудило да нам помогне око организације. Важно ми је да похвалим фирму „Монопласт“ која ће спонзорисати вреће, џакове, кесе потребне за отпад током целе акције. Део су нам већ послали. Они су дивни, немају везе са Ужицем и Волујцем, али су видели да нам је неопходна помоћ и рекли да у сваком тренутку можемо поручити количине које су нам потребне, а да нас то неће баш ништа коштати.
Иако звучи као нарушавање идиле, немогуће је не запитати се како овако савршена прича функционише са финансијске стране, посебно када се зна да је број животиња о којима Павловићи брину све већи, а врсте све разноликије.
-Људи остављају колико могу, ово није место ни за богате ни за
сиромашне, већ место за оне који воле природу, воле да се друже. Свако остави нешто, а то је нама сасвим довољно да прехранимо животиње, пре свега, да зарадимо неку платицу. Морам имати начин да се финансијски оправдам пред породицом, јер поред овога не могу да имам други посао. Лети се зарађује плата, а зими је мало лошије јер су трошкови већи, а заинтересованост људи мања. Тренутно немамо смештајне капацитете за зиму, али у плану је затворени ресторан, надам се до краја ове године. Преговарамо са фирмама око спонзорстава. Зима ће свакако функционисати исто, на бази добровољних прилога. Од почетка је таква идеја и тако ћемо и наставити.
У плану су нови објекти, али и ширење зоолошког врта, па ће се коњима, козама, овцама, зечевима, папагајима, кокошкама... ускоро придружити патуљасте козе и магарац и многе друге животиње. Оне ће, као и досадашњи станари ранча сигурно имати све што им је потребно, а Гордана и Милован у међувремено праве нове планове. Кажу – још један део шуме биће преуређен у парк, следи изградња бунгалова, летњиковца, а акцију у којој ће заједно са посетиоцима садити воће, од кога Гордана већ прави врхунске домаће сокове, биће најављена на време за све који желе да јој се прикључе.
Učitavanje komentara...