Одувек сам желела да будем грађанин света, да имам кућу у сваком селу. Данас имам баш то - много пријатеља и искуство туристичког водича коме су сви путеви отворени
Радмила Јањушевић, грађанин света, увек је желела да буде другачија. Хтела је промене, а промене покрећу само храбри. Посебна је храброст потребна ако сте мајка, и то четворо деце, али није устукнула нити се препустила просеку. Данас, као пензионерка на папиру, а у пракси - туристички водич и логистичка подршка у Агенцији „Амиго“, коју је наследила њена ћерка, госте из целог света дочекује и у Белином сокачету, надомак Ужица, уз чувени Радмилин доручак.
Пут на коме се не одступа од својих вредности у времену чудних приоритета, није увек лак. Ипак, Радмила га данас подједнако воли, као онда када је тек завшавала основну школу, а жеља за још пређених километара и нових пријатеља, вуче је напред.
-Сви који су ме познавали када сам била мала кажу да се нисам превише променила, да сам се као мала потпуно разликовала од других, да сам уносећи новине мењала и друге. Некад ме ни родитељи нису разумели. Нисам хтела да будем просечна, сметало ми је што су у школи хтели да нас уче да исто мислимо, радимо, да се исто облачимо. Кроз живот сам увек хтела другачије, клишеи су ме убијали. Да не будем схваћена погрешно, нисам желела да будем изнад других, само – другачија, прича Радмила.
Девојчица са ставом и мишљењем, одрасла је у жену која је умела да препозна пут којим треба да иде.
-Требало је снаге и храбрости за борбу са предрасудама. Касније, и у брачним односима сам се одлучила на радикалан потез и напустим кућу, стан, мужа, кад су сви мислили да нисам нормална, јер сам са троје деце кренула у потпуно самосталан живот. Имала сам среће да наиђем на сродну душу, човека који ме је прихватио такву каква јесам, другачија. Храбро сам корачала, али требало је снаге. Охрабривала су ме деца, супруг, а онда и неки други људи, који су временом схватили да ме не могу променити. Деца су расла и одлучили смо да имамо дете и у мом другом браку. Сада имам четворо деце, две ћерке и два сина, ми смо једна велика и срећна породица са пуно унучића. Троје од њих је у браку и имају по двоје деце, а иако за најмлађег сина често кажем да је мали, он заправо већ има 29 година. Имам унуку која је завршила другу годину факултета и која је једна јака девојка. Понекад у њој видим себе, па јој замерим, плашећи се да ће наилазити на отпор у животу. Нећу то да јој кажем, да је не бих обесхрабрила, али и зато што верујем да ће умети да се носи са свим изазовима у животу. Од баке ће увек имати подршку, емотивна је Радмила. Њене велике пословне успехе у туризму који је за ову породицу начин живота, паралелно су пратили они за које се борила као мајка.
-Осећам да сам успела као родитељ. Никада нисам тежила томе да буду најбољи ђаци, јер мислим да оцена није прави критеријум вредновања. Важно је остати човек и сачувати децу од недаћа које носи ово време и у томе сам успела. Наравно, све то уз помоћ супруга који ми је у свему десна рука.Толеранција, љубав и поштовање су изнад свега. Новац и моћ никоме нису донели срећу. Наравно да нам је новац потребан за живот, али ако је он циљ у животу, онда је то потпуни крах емоција, живота и породице. Зато ми и дан данас плаћамо стан у Београду, али имамо четири факултетске дипломе и пету на путу. Мој син је лепо рекао: „Нећу никада купити стан у Београду, јер ко зна где ће ме живот одвести, ја сам грађанин света, не желим да робујем стварима“, каже Радмила и присећа се да је и сама исто размишљала, од ране младости.
-Од почетка школовања била сам добар ђак, моја жеља за знањем је била јака и сама сам желела да будем грађанин света, да имам кућу у сваком селу. Данас имам баш то што сам желела- много пријатеља и искуство туристичког водича коме су путеви отворени. Ипак, хоћу још пријатеља и пређених километара. Кажу да можете имати два, три пријатеља. Можете више, ако отворено приступате људима. Недавно се, не први пут, догодило да моји гости из Словеније плачу на растанку... то су непроцењива искуства. Иако су јој као добром ђаку врата свих школа, била отворена,
Радмила је већ после основне школе знала да жели да упише Туристичку школу, која је само пар година раније почела са радом у Ужицу.
-Када сам средњу школу завршила као ђак генерације, опет су сви
мислили да ћу после тога уписати Економски факултет. То су ти клишеи, који угуше потенцијал појединца. Ипак, уписала сам туризам, завршила га у року и на четвртој години факултета родила дете, које сам такође водила са собом, када сам са стомаком до зуба отишла да браним дипломски рад. Све сам опет завршила са највишим оценама. Оно што није било лепо је то што након свега у свом месту нисам могла да нађем посао, док су се радници друге струке запошљавали на место које пропада мојој струци.
Радмила савршено добро памти први радни дан у Ваљаоници бакра Севојно, када је њено треће дете имало само два месеца и двадесет дана.
-Када сам дошла на разговор, правница је директору, Драгану Суботићу рекла: „Директоре, ми смо чули да она има бебу“. Одговорио је: “Нека је жива и здрава, и ја имам троје деце. Када можете да почнете да радите?“ Тада сам, 1984. године схватила да још има добрих људи. Почела сам да радим 1. октобра и то је био дан драстичних промена у мом животу: почела сам да радим, беба је имала два месеца и двадесет дана, двоје деце кренуло у вртић, а то је и било прво јутро када смо осванули у стану на Сењаку. Све промене у једном дану. Треба бити снажан и била сам, а директор Суботић, кога сам знала још из школе ми је понудио да оснујем агенцију у Ваљаоници. То су били моји почеци. После тога сам мењала послове, али сам увек остајала у туризму. Пре скоро 19 година, почела је са радом моја агенција, без динара, са дебелим минусом. Прво јутро, на посао са опремом коју сам купила од отпремнине од 5.000 марака, сам кренула подигнуте главе. У новембру посла нема у туризму, али када год ме је неко питао како ми је, одговарала сам: “Одлично!“ Први посао дошао је тек после месец или два и тада сам мислила да је цео свет мој. Уследили су успони, падови, туризам је осетљива делатност, јер да путујете не морате. Ипак, има људи који то воле. Увек кажем - не путују они који имају новац, већ они који путовања воле, а за њих увек пронађемо нешто повољно.
На путу успона и падова, стекла је много пријатеља, али се сусрела и са многим „вуковима“ и „вучицама“.
-Нека ми жене не замере, али мислим да су оне чешће „вук“ другим женама, него мушкарци. То никад нисам била, али имала сам ситуацију када сам три дана плакала због тога. Не разумем то. Ако имам сто динара, нећу рећи да немам. Једна комшиница је стално причала да сам била дете које „да му тражиш да ти да своју блузицу, оно би је скинуло и дало“. Тако је и данас, не могу бити срећна ако имам, а комшија поред мене нема.
Вероватно баш зато, Радмила са породицом данас има, баш оно што је желела. Надомак Ужица, у „Белином сокачету“, она дочекује госте и пријатеље из целог света.
-То је дрвена кућица у којој је посебна атракција „Радмилин доручак“, јер јако волим да спремим и угостим. Долазе нам туристи из целог света, а мој једини проблем је – како да узвратим све те посете. Први гости, због којих сам мало имала трему, иако се годинама бавим тим послом, су били из Аустралије. Дошли су са осмехом, а поглед жене се зауставио на камину, тачније на опанчићима и везеним вуненим чарапицама, које је, уз народну ношњу, мој тата направио мом сину док је био мали. Рекла је да су због тога, те фотографије на интернету дошли. То је пар који се бави рестаурацијом старих кућа у Европи и који је рекао да код нас ништа не би мењали. Како свака ствар у кућици има своју причу, предложили су нам да на плочицама напишемо историју предмета и урадићемо то, каже Радмила.
Она се присећа и како су ужички ватрогасци, захваљујући пријатељствима која склапа, постали богатији за једно ватрогасно возило.
-Водила сам ватрогасце из Словеније, који су били фасцинирани свим што су видели. Када смо завршили посету нашим ватрогасцима, рекли су да имају возило које би поклонили. Мало након тога, пронашли су и модел за уступање возила, али су желели да на преузимање дођем и ја. Тако се десило да су нас три дана гостили у Словенији.
Истиче да увек жели да чује добронамерну критику, јер она свима помаже да постану бољи.
-Кажу да сам јака жена, а ја то исто кажем за моју ћерку, којој сам оставила агенцију, у којој ме је надмашила. Она, са друге стране, говори да је од мене учила. Јако ме је дирнула и расплакала 22. новембра, када је агенција прослављала 18. рођендан. Написала је да сам је узела за руку и повела на пут, којим сада корача. Желим јој леп и дуг пут, а надам се и да ће своју ћерку Невену такође узети за руку и повести истим путем. Он није увек лак, али је леп, најлепши.
Učitavanje komentara...