Пет деценија уметничког рада ужичког академског сликара Душана Старчевића (1950) обележено је у уторак у ужичкој Градској галерији промоцијом књиге „Душан Старчевић-пут у светлост“ и ретроспективном изложбом под истим називом. Издавач књиге је чајетинска Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“, уредници су Зоран Јеремић и Катарина Доганџић Мићуновић, док је аутор дизајна Мирослав Верговић. Ретроспективну изложбу чини 68 радова од најранијих - цртежа, преко уља на платну и радова из циклуса „Ентеријери“ до најновијих, акварела из циклуса „У стенама“. Изложба траје до 24. септембра.
Промоција књиге која је настала, како сам сликар Старчевић каже, захваљујући иницијативи Зорана Јеремића, књижевника, новинара и публицисте и кустоса Катарине Доганџић Мићуновић, окупила је бројне поштоваоце његовог дела. Књига садржи 18 текстова еминентних познаваоца сликарства и уметности и колега сликара који су писали о раду Душана Старчевића, међу којима су Љубомир Симовић, Радомир Верговић, Радомир Андрић, Светислав Басара, Драган Димић, Александар Димитријевић, Драган Јовановић Данилов, Никола Кусовац, али су ту и текстови Никол Ламот, Вјекослава Ћетковића, Косте Катића, Милана Соларова. Књига је подељена у неколико целина у складу са фазама рада сликара, а завршава се сећањима самог уметника. Богато је илустрована фотографијама и садржи попис изложби на којима је Старчевић учествовао у земљи и иностранству.
Према речима Катарине Доганџић Мићуновић колико год захтевно, било је и велико задовољство „креирати“ књигу о сликару који је пет деценија присутан на српској ликовној сцени. Најтежи део посла био је пронаћи евиденцију свих изложби које је Старчевић имао и ући у траг бројним сликама и цртежима које је поклањао.
-То је уметник који је увек сматрао да је сликама место међу људима, а не у његовом атељеу-рекла је Катарина Доганџић Мићуновић и истакла да се рад Старчевића може поделити у заокружене целине како по тематици тако и по сликарском медију и по поетици.
-Посматрајући укупан опус Душана Старчевића, наићи ћемо на представе веома различито конципираних форми. Међутим, посвећеном посматрачу неће промаћи нит која чврсто повезује све фазе његовог рада, а то је доследност у одбрани сликарства као духовног чина, као и става да је услов уметничког стварања, као и опстанка природе, заснован на сталним променама-истакла је Катарина Доганџић Мићуновић и навела да је прву изложбу Душан Старчевић приредио заједно са сликаром Владаном Терзићем 1973. године у холу Народног позоришта у Ужицу, као студент сликарства на Вишој педагошкој школи у Београду. После ове завршене школе, једно време радио је као наставник ликовне културе у основним школама у Карану и Кремнима и као васпитач у Дому ученика у Ужицу. Повремено је излагао слике и цртеже, а у његовим раним радовима већ се „очитавала сензибилност окренута унутрашњем свету наизглед једноставних, свакидашњих појава“. Његов сликарски таленат и дотадашње стечено знање сазрело је на стидијама сликарства на Академији уметности у Новом Саду, на којој је дипломирао 1984. године. Према речима Катарине Доганџић Мићуновић, тада долази до преокрета у сликарским интересовањима Душана Старчевића који почиње да слика ентеријере кланица, у великом формату, уљаним бојама. Тај период је у књизи обрађен у посебној целини – „Ентеријери“.
-Сликајући та обешена, рашчеречена тела он је сликао бруталност кланица као метафору неке несрећне судбине човека као бића које је предодређено за злочин било да је то према припадницима исте врсте или према животињама. Цео овај опус могли бисмо назвати метафором протеста против злочина – истакла је Катарина Доганџић Мићуновић наводећи да су ентеријери изазвали пажњу не само код домаће већ и стране, пре свега, француске ликовне критике. После циклуса „Ентеријери“ који се завршава до деведесетих година, Старчевић се окреће акварелима.
-Ако се крене од раних акварела из деведесетих година па када дођемо до оних које вечерас први пут публика има прилику да види из циклуса „У стенама“, видеће се да је то сликарство врло занимљивих поетика које су у неку руку супротстављене – рекла је Катарина Доганџић Мићуновић и истакла да је Старчевић у акварелу, по оцени значајног броја српских ликовних критичара „постигао висок технички ниво изведбе, такву префињеност у одабиру мотива и такву оригиналност, да се може сматрати да се налази у самом врху српских акварелиста“.
Посебна целина књиге је и „Водена светлост“ како је био и назив изложбе 2017. године а коју су чинили акварели, како наводи Катарина Доганџић Мићуновић, све ближи апстрактном пределу а њихов природни наставак је најновији цилкус акварела, „У стенама“ у којима је „фокус уметникове пажње усмерен на филозофију природе, бавећи се, пре свега, питањима генезе“.
Катарина Доганџић Мићуновић, подсетила је овом приликом, да је Душан Старчевић од 2001. до 2008. године био директор Градске галерије у Ужицу у којој су у том периоду, захваљујући сарадњи коју је остварио са САНУ, гостовале бројне изложбе врхунских домаћих сликара, а 2001. и изложба Јесењег париског салона. Старчевић је потом излагао у Паризу на Салону, док је годину дана касније на истој манифестацији био и организатор представљања савременог српског сликарства. Истовремено у ужичкој Галерији, приређиване су годишње изложбе Регионални ликовни салон и „Они који долазе“. Старчевић је један од оснивача уметничке колоније у Вишеграду, а и учесник бројних ликовних колонија у Србији и у региону.
Говорећи у име издавача, Љиљана Ракић је навела да су у издавању књиге о Старчевићу помогли Град Ужице, као и ужички Народни музеј, али и значајне компаније и подсетила да се Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ поред редовне делатности веома успешно бави и издаваштвом у оквиру кога је, осим ове књиге, издала читав низ монографских публикација које доприносе укупној издавачкој делатности западне Србије.
После промоције књиге, Катарина Доганџић Мићуновић, отварајући ретроспективну изложбу, између осталог је рекла:
-Читавих педесет година Душановог рада покушали смо да обухватимо овом изложбом. То је било врло тешко, много је слика, акварела отишло на разне стране, али овај избор који је урађен, репрезентативан је и заиста представља занимљиви уметнички пут Душана Старчевића који се у својим младим данима јавља као изванредан цртач, као уметник који је посвећен морфологији природе, али коју не посматра као описивање виђеног, већ који тражи логику света природе и света материје. То је можда и она најзначајнија потреба која се протеже до његових најновијих циклуса. Најбројнија изложена дела су акварели. Дуле их је радио много и већина њих покушава да транспонује ту чудну, неухватљиву, флуидну материју и да представи како се вода и светлост преламају. Међутим, на овој изложби су и Душанови акварели предела, његови кањони, литице и његова два најновија циклуса из претходних три, четири године из циклуса „У стенама“ који су први пут пред публиком. Они представљају прекретницу када се Душаново сликарство које је било везано за свет реалности, готово у потпуности одвојило од њега и које слика унутрашњи свет постојања материје. За млађу публику можда ће представљати изненађење Душанов циклус „Ентеријери“ који је настајао од касних седамдесетих до раних деведесетих година и у којима се Дуле доказао као сликар снажне експресије, који је био у центру токова кретања европског сликарства крајем двадесетог века, заправо, настали су у духу трансавангарде- рекла је Катарина Доганџић Мићуновић и истакла да су за њу били најинтересантнији цртежи који говоре о Старчевићу као врхунском цртачу, а његови бројни циклуси акварела „одају његову лирску танану страну личности“.
Још сам у акварелу
Душан Старчевић захвалио се Катарини Доганџић Мићуновић и Зорану Јеремићу који су иницирали издавање књиге, али и приређивање изложбе која обухвата све фазе његовог рада до данашњих дана, међу којима је и фаза „Ентеријери“ по којој је посебно био запажен. Према његовим речима „то су теме које су мало непријатне за гледање“, али је имао добре критике и понуду да оде у Америку што је одбио. „Ако је сликарство добро оно ће да превазиђе ужас“, наводи Старчевић.
-Немам евидентирано колико је тај период трајао, деценију или више. Онда сам у једном моменту с тим стао. Увек ме питају зашто и шта се десило? Није се ништа десило. Искрено, то је било довољно. Шта је имало о томе да се каже, казано је. То је било завршено, без обзира колико је слика настало. Био сам уверен, а себи верујем, да је тај циклус, та тема и та ликовна прича завршена. Касније ми се отворио пут ка акварелу који је био изазован и ево, још сам у томе. И ту има неких фаза, нешто се мало мења, али осећам да то још може да се ради– каже Старчевић и додаје: „Добро је док још желим да радим.“ Водаје још увек основна тема његових акварела.
-Рођен сам у Ужицу, одрастао на Ђетињи и тај кланац корита Ђетиње мени је изгледао као сада планине које се на Перућцу издижу од воде увис. Иначе, не одлазим у природу да бих сликао. Из природе добијам само подстицај, важно је да дух може нешто да открије. Покушавам сам да развијем своју композицију, како ја желим, с тим да асоцира на све воде, посебно наше. Да цитирам природу не бих могао, то није моје сликарство. То је нешто друго, то је импресионизам. Чак и импесионисти нису у каснијој фази потпуно цитирали природу-рекао је Старчевић.
Učitavanje komentara...