Проф.др Новак Лакета обављао је функцију првог декана Учитељског факултета од 1993-2001.године постављајући својим радом темељ високог образовања учитеља у Ужицу. Аутобиографско дело „Пут“ у издању Српске академије образовања Београд је његова 20 књига, поред објављених преко 70 стручних и научних радова, уз учешће на бројним семинарима и пројектима који су показатељ дугогодишње богате професионалне каријере. За „Вести“ после много година говори професор Лакета наводећи да је понекад човек у ситуацији да због виших интереса истрпи на личном плану.
Ускоро ће бити обележено 30 година високошколског образовања учитеља у Ужицу. Какви су били почеци и шта бисте издвојили?
Опште је познато да је сваки почетак тежак, али овај наш је за нас био најтежи, јер су га пратиле бројне унутрашње и спољашње сметње. Међутим, у свему томе је било доста лепих ствари, па ако могу да бирам, радо бих се задржао на њима. Чим смо се тешком муком изборили за универзитетско образовање учитеља у Србији и Учитељски факултет у Ужицу, формирали смо Заједницу учитељских факултета Србије са седиштем у Београду. Циљ нам је био да у свему уједначимо рад факултета и да их заснујемо на најсавременијим искуствима најразвијенијих европских држава и на богатим искуствима учитељске школе и педагошке академије. На тим поставкама смо креирали јединствене наставне планове и програме за све факултете, успоставили јединствену кадровску политику, разрадили и утврдили јединствене и строге критеријуме за упис студената, осмислили и развили заједничку научно-истраживачку и издавачку делатност. Такав приступ у почетним фазама рада и развоја Факултета дао је изванредне резултате и веома брзо популаризовао ову врсту факултета на свим универзитетима у Србији. Многи познаваоци образовања и образовних система видели су учитељске факултете као главне генераторе педагошке реформе у образовном систему Србије.
Који људи имају највише заслуге за формирање Учитељског факултета у Ужицу?
То је сложена и дуга прича. Они који тврде да су педагошке академије прерасле у факултете за учитеље, не говоре истину. Педагошке академије за учитеље су укинуте законом, а учитељски факултети изнова формирани и то само у пет градова Србије. Много је појединаца који су допринели борби за Учитељски факултет у Ужицу, али и оних који су били са друге стране. Имена и једних и других налазе се у мојој књизи „Пут“ у издању Српске академије образовања у Београду, па кога интересује нека чита. Овом приликом бих навео најзначајније факторе од којих сам са места директора Педагошке академије тражио и добио подршку за оснивање прве високошколске установе са својством правног лица у нашем граду. На прво место бих ставио колектив Педагошке академије у Ужицу. У најтежем периоду рада академија у Србији, када су многи били или против или у дилеми да ли нам је потребно универзитетско образовање учитеља и када је већ било извесно укидање педагошких академија за образовање учитеља у Србији, колектив Педагошке академије у Ужицу је прихватио мој предлог и изјаснио се за учитељски факултет. То се догодило упркос чињеници да велики број наставника Академије није испуњавао услове за рад на факултету. Ови наставници су свесно свој лични интерес подредили вишем друштвеном интересу. То се никад не сме заборавити. Ценећи овај просветитељски гест, лично сам се потрудио да нико од њих не остане без посла. Поред заспослених на Академији, свесрдно су нас подржали: Међуопштинска регионална заједница Титово Ужице, посланици Народне скупштине Републике Србије из ужичког региона (и позиција и опозиција), Завичајно удружење Ужичана у Београду, сви међуопштински заводи за унапређивање васпитања и образовања западне Србије, педагошке академије у Београду, Врању и Сомбору, Удружење учитеља Србије, Универзитет у Крагујевцу, бројни новинари и други интелектуалци ужичког краја. Тадашње руководство ужичке општине није нас помагало, осим што нам је давало само вербалну подршку, настојећи да преузму управљање Факултетом када смо га формирали, што им, наравно, нисмо дозволили. Факултет је имао и доста љутих противника, појединаца, група, па чак и неких факултета. На то се нисмо превише обазирали, јер смо знали да су то чинили из личних интереса. О свему овоме сам веома детаљно и аргументовано писао у поменутој књизи „Пут“.
Шта је обележило каснији период рада?
Обележиле су га велика друштвено-политичка превирања, санкције, велика економска криза и на крају бомбардовање. У таквим околностима смо развијали Факултет и извели прве генерације професора разредне наставе. И поред покушаја појединаца и група да нам политизују Факултет успели смо да заштитимо студенте и наставнике од таквих настојања. Нисмо журили да отварамо магистарске и докторске студије. Сматрали смо то веома озбиљним и одговорним послом, али јесмо вршили темељне припреме у том правцу. За почетак смо се изборили за матичност факултета без које нема ни последипломских студија. Матичност је имала научно утемељење које се касније, нечијом неодговорношћу изгубило. Недавно сте објавили књигу.
Шта је био Ваш мотив да је напишете?
Мотив је проистекао из две социјалне потребе. Прва је да се представи животни пут једног учитеља у другој половини XX и прве две деценије XXИ века у веома променљивим и турбулентним друштвено-политичким околностима. Друга потреба је рећи истину о личном учешћу у борби за универзитетско образовање учитеља у Србији и оснивању Учитељског факултета у Ужицу.
Свако поглавље је једна реч. Које бисте издвојили и зашто?
Увек сам се залагао да формулација назива дипломских, магистарских и докторских радова буде што краћа, јер се на тај начин осигурава јасноћа у глави и реченици субјекта. Преопширне формулације замагљују суштину проблема. Ипак бих се определио за поглавље „Завод“, јер ме за ту образовну установу везују бројна пријатна осећања и незаборавна сећања на креативан тимски рад везан за стручно усавршавање наставника титовоужичког региона. Тада смо радећи на два пројекта, један за основно и други за средње усмерено образовање, организовали огледни рад у свим школама и покренули часопис „Огледи и искуства“. То је био реформски покрет у западној Србији у којем су учествовали сви наставници и сви просветно-педагошки саветници Завода. Тада су за саветника бирани најбољи искусни професори са провереним стручним и моралним квалитетима.
Како са ове временске дистанце оцењујете дешавања у образовном раду?
Много тога се променило. У новије време, у шуми нових факултета и смерова плашим се да ће факултети остати без студената или ће бити доведени у ситуацију да примају лоше ученике без уобичајене строге селекције. Не би било нимало добро да нам лоши ђаци, промовисани у учитеље, уче децу. То се никада није дешавало. Неки факултети ове врсте решење виде у отварању нових смерова без јасне перспективе. У поплави дипломираних кадрова разних занимања са приватних факултета чије су дипломе изједначене са државним, тешко је наћи излаз. Најсигурније је да се учитељски факултети врате на пут којим су раније кренули.
Шта је Ваш највећи успех, а шта пораз у професионалној каријери?
Када говоримо о успеху, мислим да су то резултати огледног рада у нашем региону и оснивање Учитељског факултета у Ужицу. Поносан сам на прве генерације професора разредне наставе. Одлични су просветни радници, а многи међу њима универзитетски професори, директори школа, начелници и надзорници школских управа... Што се пораза тиче никада га нисам имао, али јесам грешака у руковођењу. И данас сам у великој дилеми да ли је моја највећа грешка што сам прихватио функцију директора Педагошке академије у најтежим временима њеног постојања, када је њен брод почео да тоне, када га је капетан напустио, а ја успео да га доведем у мирну луку. Понекад је човек у ситуацији да због виших интереса истрпи на личном плану.
Шта поручујете младима који се образују данас за позив учитеља?
Љубав према деци је предуслов учитељског позива. Данас ће вам говорити о разним компетенцијама, стандардима, исходима и слично – ништа то не вреди ако учитељ није добар човек. Он својим примером треба да води своје ђаке кроз сложен систем животних вредности. На том путу потребно је да им развија природне и стечене потенцијале, усклађујући на научним основама процесе зрења и учења. Такође, поручио бих им да се непрестано усавршавају, да буду креативни у свом послу и не раздвајају процесе васпитања и образовања и да изнад свега буду слободног ума и духа. Важно је да у свим приликама, где се одлучује о битним просветним питањима имају на уму сјајну саркастичну мисао, па да не буде као код Душка Радовића: „Молим вас не спуштајте руке, има још да се гласа“. Само тако могу постати истински покретачи и генератори квалитативних промена у образовању.
ЈЕДНА РЕЧ
„Свако сведочанство, па и оно најмање може бити интересантно и корисно људима, нарочито оно из немирних или привидно мирних времена. Штета је што многи људи немају снаге да кажу истину па је препуштају виђењу других“, записао је аутор на почетку књиге. А та сведочанства су поглавља од по једне речи и то Грачаница, Ужице, Завод, Ужичани, Штампа, Подвала, Разлаз, Студенти, Суд, Оставка, Безакоње, Понижење, Пензија, Признања...
„Истичући појединости и значајне догађаје у развојном путу факултета, аутор монографије се на више места дотиче морала моралних вредности не штедећи речи похвале људима који се несебично жртвују на пољу науке и културе, али не затвара очи пред људским слабостима и посрнућима појединаца“, написао је у рецензији ове књиге проф. др Миомир Милинковић.
Драгица Цвијовић
Učitavanje komentara...