Пусте шездесете

ПИШЕ: Радован Поповић

Тих шездесетих година редакција је била подстанар Штампарије „Димитрије Туцовић“ – имала је једну собицу у којој је седео благајник за једним сточићем, а поред је била каса (без пара); у већој соби била су четири стола (спојена у квадрат), четири столице, радио апарат и, наравно, Титова слика

Шесдесете године у Ужицу биле су узавреле – све је било подређено изградњи Трга партизана, спремала се велика фешта: прослава 20-годишњице устанка народа Југославије, а централна прослава била је управо у Титовом Ужицу. На будућем Тргу срушена је чувена Прљевића бела палата која се није уклапала у пројекат Станка Мандића (палату је пројектовао арх. Миладин Прљевић, који је пројектовао и зграду данашње Музичке школе, а познат је у архитектури по пројекту палате „Албанија“ у Београду). „Вести“ су помно пратиле из недеље у недељу захуктале грађевинске машине, рушење, зидање, а све је надгледао инж. Јурије Дризо, генерални директор „Златибора“. Слободан Пенезић би повремено долазио у контролу радова, једном приликом заједно са Добрицом Ћосићем.

Ја сам у тој редакцији био најмлађи – обичан потрчко, девојка за све – писао сам вести, извештаје, понеку репортажу итд. У редакцији на челу био је учитељ Столе Обрадовић, диван човек, сталожен, доброћудан Златиборац, а његов заменик такође учитељ, Драгиша Рашковић Рашкин, потомак чувене кнежевске фамилије Рашковића из Штиткова. Он је дан уочи изласка листа обављао посао од раног јутра -технички прелом, маказама би исецао шлајфне и лепио до изнемоглости; а кад би завршио посао, зна се – правац у комшилук, у хотел „Златибор“ на чашицу са друштвом.

Редакција је била управо наслоњена на хотел, а имала је само две собице. Једна према згради општине и срезу и малом парку, са једним прозором кога смо звали видиковац! Често бих гледао са тог прозора гимназијалке или песнике-ђаке који би се „одмарали“ наслоњени на зид малог парка – међу њима Љубивоје Ршумовић, Миша Станисављевић, Владан Митровић, Миљко Митровић... А у самој редкацији као спољни сарадници били су Љуба Симовић, Стева Несторовић, Дејан Маленковић... Љуба је писао позоришну критику, Стево се бавио поезијом и репортажама, а Деки је писао шта је хтео, само не политичке текстове (за грех су му узимали што му је отац био директор Гимназије за време рата).

Четвртог јула 1961. године у чаршију се слио крем државног и интелектуалног живота Југославије. Тито је после говора у Крчагову отишао на ручак у Велики парк – поред њега је његов пријатељ Мирослав Крлежа (остали писци и сликари хранили су се у тек отвореној Градској кафани у коју ме је, са пропусницом, увео великан наше књижевности Вељко Петровић, који ми је причао о пријатељству са Милутином Ускоковићем). Тада се, међутим, догодио невиђени инцидент о коме се тихо говорило у чаршији. Александар Ранковић је после митинга кренуо да отвори реновирани Музеј устанка. Испред Музеја били су највиши руководиоци Ужица заједно са управником Новаком Живковићем, стручњаком од праистрије до савремене историје, али и мужем Олге Живковић, у то доба поред Станке Лаковић, најпознатије жене – партијског руководиоца. Изненада, зауставила се црна лимузина испред Новака Живковића и УДБА га је одвела са собом. Одведен је у СУП и пуштен, на згражавање његове супруге, пошто је свечано отварање завршено... (УДБА Живковићу није заборавила да је у „Новом времену“ за време рата, пошто је као комуниста остао у пожешком крају био ухапшен, дао изјаву да ће убити Тита. О томе је Новак имао расправу са познатим историчарем НОБ-а др Вјенцеславом Глишићем).

Кроз редакцију су пролазили Раде Алексић, Сретен Божић (данас чувени аустралијскиу писац П. Вогнар), Жика Миновић, Стојадин Костић (као главни уредник и писац позоришне критике после Љубе Симовића; добра душа, врстан зналац књижевности, спремао је докторску тезу о Мајаковском код Срба, а постаће ускоро редовни професор у Београду на Филолошком факултету, на руској катедри; Мићо Миросављевић – Каранац био је псле послова у рачуноводству листа премештен за новинара и каријеру је завршио као изузетан новинар Радио Београда...

Ето малог мозаика о листу који истрајава од давних година XX века. Тих шездесетих година редакција је била подстанар Штампарије „Димитрије Туцовић“ – имала је једну собицу у којој је седео благајник за једним сточићем, а поред је била каса (без пара); у већој соби била су четири стола (спојена у квадрат), четири столице, радио апарат и, наравно, Титова слика. Убрзо после прославе редакција се преселила на Трг партизана и дошла је нова генерација новинара: Слободан Ћетковић, Ђорђе Пилчевић, Милутин Јовичић... и нови уредник.

„Вести“ ове године обележавају два значајна јубилеја – 80 година од почетка излажења листа и 50 година рада Радио (Титово) Ужица. О шездесетим у Ужицу и својим почецима у редакцији листа „Вести“ у овом броју нашег недељника поделио је Радован Поповић који је новинарску каријеру почео у „Вестима“. Касније је био дописник „Политике“ из Сарајева и Новог Сада, а онда и дугогодишњи уредник „Политикиног“ додатка „Култура – уметност“. Поповић је писац низа биографских књига о најпознатијим српским писцима XX века, Исидори Секулић, Милошу Црњанском, Јовану Дучићу, Растку Петровићу, Вељку Петровићу, Меши Селимовићу, Бранку Ћопићу, Васку Попи, Десанки Максимовић, Сретену Марићу, Љубивоју Ршумовићу, Добрици Ћосићу, Мирославу Антићу, Тодору Манојловићу, Милораду Павићу, Бранку Миљковићу, Љубиши Јоцићу, Душану Матићу, Миодрагу Булатовићу, Славку Вукосављевићу, Милану Кашанину. Истражујући записе, преписке, сећања и документарну грађу из наше књижевне баштине објавио је бројне књиге. Приредио је књиге (споменице) о Милану Ђоковићу, Гвоздену Јовановићу, Радету Ранчићу, Живораду Стојковићу... „Службени гласник“ у библиотеци „Књижевне науке“ (колекција „Портрети“) објавио је књигу „Радован Поповић-биограф српске књижевности“ (2012) коју је приредио Миодраг Раичевић.

Радован Поповић је за свој рад добио више угледних признања, као што су Октобарска награда града Београда за књиженост, Вукова награда, Награда „Лаза Костић“ за публицистику, Награда „Николај Тимченко“, Рачанска повеља... Члан је Српског ПЕН-клуба. Радован Поповић је рођен 11. августа 1938. године у Дубу крај Бајине Баште. Школе је учио у Злодолу, Бајиној Башти, Ужицу и Сарајеву где је и студирао историју.

Пројекат “У служби грађана – 80 година “Вести”, 50 година “Радио Ужица” суфинансира Град Ужице.

Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.