Причај ми о љубави

На Југословенском позоришном фестивалу синоћ су наступили глумци Атељеа 212. Они су извели комад “64”, по тексту Тене Штивичић, у режији Алисе Стојановић. “64” је драма о женама и мушкарцима, о деци и родитељима, о стварности и машти. Публика је представу „64 “ оценила са 4,89.

Марина Миливојевић – Мађарев, водитељ: Ово је други пут на овом, 26. ЈПФ да имамо  текст Тене Штивчић. За мене је јако занимљив лук између „Три зиме“ и „64“. У „Три зиме“ имамо жену која је служавка која случајно затрдудни и пролази голготу са својим дететом. Вечерас је то прича која се дешава сто година касније и жена која се бори да добије своје дете, заједно са својим партнером.

Хана Селимовић, као Ева: Интимно, на прво читање овај текст ми је говорио о нечему што разумем, али немам у искуству, па наизглед није моја тема. Како сам се само преварила... за почетак у овом тексту је жена која говори, која има незаустављиву потребу да говори. Мислим да је чињеница да је 2021. године текст у коме жена носи целу причу на нивоу инцидента, индикативно. Било ми је јако важно што текст, осим што се бави темом вантелесне оплодње, говори и о многим другим питањима са којима се суочавамо. Више не знате шта вам је наметнуто, пратите устаљене каноне годинама, уопште не знате шта значи када нећеш, када имаш страх од свега тога. Ова представа говори о читавој лепези проблема који се тичу савременог друштва и живота у њему.

Милош Тимотијевић, као Данијел: Ово је тешка, трпна улога, што је у реду. У оваквој причи, у реду је да мушкарац трпи, мора да буде свестан ситуације у којој жена пролази кроз мукотрпан процес... Он, како се и каже у тексту, треба да буде снажан, мачо, константно напаљен, али и у исто време осећајан и емотивно артикулисан. У исто време треба да не добије чир на желуцу. Није лако, парадигма се мења, а ми као друштво као да нисмо спремни да прихватимо тог новог мушкарца.

Јелена Ђокић, као Бела, Евина пријатељица: Лик Беле ми се јако допада, јер је она неко ко се усуђује да изађе из традиционалних вредности, калупа и очекивања наметнутих од стране других. Ово није њено дефинитивно стање, већ једна од фаза кроз коју пролази у животу.

Владица Милосављевић, као Хелена, Евина мама: Родитељи су онакви какви могу бити, нису нестварни. Можда су мало померени, у смислу да су слободоумнији у односу на проблеме своје деце.

Бранислав Зеремски, као Оliveр, Данијелов тата: Остварила ми се жеља да играм старијег човека. Док сам био млад, увек сам желео да играм старије људе, као – то је глума, могу да се трансформишем... сад не морам да се трансформишем, а играм старца.

Иван Јевтовић, као Алекс комшија; сценски покрет: То савршено сценографско решење, да будемо на плочи директно изложени публици, условило је изазов за све нас. Све дирекције су на великој плочи, која изгледа као авион који путује кроз време, али и као гимнастички партерни простор који треба попунити. Направили смо нешто што је прецизно обогатило све ликове и односе. Са оваквим решењем светла, сценографија уопште није неопходна. Представа је јако комуникативна. Интересантно ми је - шта је од онога што слушамо у представи смешно. Као родитељу ми је занимљиво да слушам и препознајем у публици смехове препознавања или преиспитивања.

Хана Селимовић, као Ева: Људи се под притиском углавном понашају као идиоти. Без обзира на озбиљност ситуације, тај притисак изазива једну врсту сулудог понашања, које производи хумор.

Владислав Михаиловић, као Доктор: Хтели смо да лекар изгледа мало застрашујуће, јер га Ева тако види. Он је, ипак, у целој причи са њима, навија за њих, труди се, али у неким ситуацијама заиста изгледа страшно. Много тога нисам знао до ове представе, на почетку сам био затрпан разним терминима које сам морао да савладам. Мислим да смо сви доста научили.

Денис Мурић, као Луна, аватар: Ово ми је прва улога у позоришту и осећам потребу да се захвалим целом ансамблу, јер сам се стварно све време осећао прелепо и уживао, иако није било лако.

Андреа Пјевић, као асистент редитељке: То што су боси је условност костима у простору који није реалистичан. Замислите то као савремену игру, балет... природно је да буду боси. Косина је решење које прати редитељско решење представе- сегментирану реалност. Алиса је то режирала у различитим сегментима реалности и то је постигла и дизајном светла. Сваки од ликова има своју личну перспективу и свој кадар. Свако се суочава и преиспитује различиту врсту избора. Ово је представа о друштвеним притисцима које свако од њих трпи. Они стварају страх од избора, а избор је једно од права које покушавају да добију.

Бојан Муњин, селектор: Недавно сам водио разговор са редитељем Дејаном Мијачем, који је рекао да се „точак превише брзо окреће, па због тога у њему не можемо саставити сами себе, већ смо изгубљени и наше људство долази у питање... у тој ситуацији морамо да се измакнемо на руб, изван свега и погледамо ствари из тог угла“. Гледајући тако на све нас имамо шансе да се бавимо реченицом „причај ми о нежности“ или још боље „причај ми о љубави“.

Александра Гловацки, критичар: Мени је на овом фестивалу Тена Штивчић донела две највеће радости. Истина, после „Три зиме“ сам грцала за Југославијом, а вечерас сам изашла потпуно опуштена. Овде се говори о пртиску друштва, али све време ту је и притисак тела, оно ми је било у фокусу све време. Феноменално је када Владица каже „тек кад уђеш у климактеријум си слободан“. То је апсолутна истина.

Вечерас ће се публици представити глумци Народног позоришта из Пирота. Они ће извести представу “Страх – једна топла људска прича”. Реч је о ауторском пројекту Игора Вука Торбице.