ЈПФ: Прича о савести

Југословенски позоришни фестивал отворен је представом "Читач", копродукција Београдског драмског позоришта и Бео арт продукције из Београда, по по мотивима романа Бернхарда Шлинка, драматург је Федор Шили,а  редитељ Борис Лијешевић.

Борис Лијешевић, редитељ: Чини ми се да је од свега најважније то што смо се поново окупили у Ужицу, на овом фестивалу. Живот и ова ноћ су чудо. Ми смо група окупљена око нечег заједничког. Узбуђен сам што смо поново у животу. Ову представу смо радили пре него што је почело све ово са корона кризом. У једном тренутку смо морали да прекинемо, а онда смо радили од кућа, преко Вајбер позива. Званично смо изашли са представом у октобру, а онда је уследило отказивање неких представа због неповољне епидемиолошке ситуације. Ова представа и ми прошли смо кроз свашта и ево нас, коначно, ту са вама. Од када је овај роман објављен код нас, деведесет и неке, знао сам да ћу га радити, пре или касније. Појавио се и филм, који ме није посебно занимао. Погледао сам га и није ме погодио колико књига. Филм никад не погоди колико књига. Ту сам имао осећање препознавања са материјалом.

Мирјана Карановић, као Хана Шмиц: Ту књигу сам, као и многи, прочитала чим је изашла код нас и заљубила се у њу. Отворила ми је перспективу о којој уопште нисам размишљала. То су године када се питаш- шта је кривица, а шта казна, шта уопште људи треба да раде да би терет жртве и починилаца злочина „спао“, како бисмо могли да идемо даље. Када прочиташ ту књигу, добијеш одговор да жртвама ништа не може да надокнади оно што су изгубиле. Једино што можемо је да спознамо своје грешке и да прихватимо одговорност за њих. Нико са тим неће бити срећан и задовољан, али то је једини начин да будемо бољи људи. То су универзалне људске вредности. Култура је пут ка оздрављењу.

Марко Грабеж, као Михаел Берг: У добром комадима, на филну или у позоришту, највише ценим ту драгоценост коју ова представа има – контрадикторности у ликовима. Кад су ти пуна уста приче о одговорности и правди, а када дође тренутак за истину, побегнеш од ње. То нас све чини људима. Свако од нас био је у тој ситуацији. Лично имам нека уверења и ставове, али ако је лична ствар у питању, када дође тренутак да делујем, ставови се поремете. Укључе се емоције, а рацио се сукоби са њима. То је сукоб у човеку, који је веома занимљиво пренети на сцену.

Слободан Бода Нинковић, као Отац, Судија: Позориште је чаробно управо због тога што нам да могућност да урадимо нешто што можда не бисмо. Кроз ту игру онда изведете нешто што не бисте у приватном животу и то уз покриће и отклон, јер то је улога. Лепо је што имамо ситуацију да играмо по више улога, односно и плус и минус, јер све је то човек. Једино што може да донесе шансу за бољитак је спремност да се суочимо са тим и достигнемо зрелост. Обично преко туђег примера указујемо на грешке, док код себе не видимо исте грешке. Верујем да би сусрет са собом самим могао да реши многе проблеме.

Иван Томић, као Брат, Бранилац, надлежни у ГСП-у, чувар у затвору, поштар: Брат и Адвокат нису људи који се баве сопственом одговорношћу. Приступали смо томе веома професионално. Процес је био темељан, са дивним епизодама читања романа током проба. Од почетка је изгледало да је вредно бити ту, са екипом, као и да све иде ка доброј ствари.

Јадранка Селец, као Мајка, Комшиница, Херта Гресе, Ирма Куниг: Лик жене која не прихвата одговорност ми је био јако занимљив, јер је јако различит од мене. Схватила сам да није тако тешко не прихватити одговорност. Шалим се, али Бода је добро рекао да лакше оцењујемо друге, него себе. Умемо да будемо велики критичари, а себе штедимо.

Милица Зарић, као Софија, Ћерка, сведок на суђењу: Софија је Михаелова другарица која има 15 година и не сноси никакву одговорност, јер је премлада. Не размишља уопште о томе, њен лик носи младост и младалачке проблеме. Други лик је супротност. Знате, људи који су преживели те ужасе често су јако дуговечни и радују се сваком дану. Живе пуним плућима и преузимају одговорност. Јако им је важно да се те ствари не забораве, да дође до заслуженог преузимања одговорности и да се ништа слично никада не понови.

Бојан Муњин, селектор 25. ЈПФ: Већ 25 година радимо на томе да будемо заједница и то у овом граду заиста и јесмо. Ми једни другима причамо причу о важним стварима. То је изван разума. Причамо о малим и великим проблемима, а у овој представи има свега. Ту су дневни проблеми, али и они на којима човек пада или опстаје.

Алмир Имширевић, критичар: Бориса Лијешевића волим зато што он толико воли писце. Његове представе сам неколико пшута гледао на овом фестивалу, али и у Сарајеву. Сваки пут је долазио као неко ко добро, пажљиво и мудро чита књиге. Мислим да ће последњи дан овог Фестивала то и показати.

Др Марина Миливојевић – Мађарев: Занимљиво ми е како је редитељ направио везу између одговорности и тела, јер ово је у суштини прича о одговорности. Занимљив је костим, али и тај деликатан сексуални однос, који је врло тешко приказати на сцени. Ту је и ужасан судар са реалношћу.

Дивна Марић, глумица НП Ужице: Хвала на дивном одговору и перформансу на наш аплауз. Осетило се да то није фарса, већ велика радост. У вашој представи све клизи, нема великих осцилација. Невероватно је да је у овако емотивном тексту, тешком, ансамбл тако сведен. Сви пратите једни друге и то ми се јако допада.