Ужице тог времена је било као и музика - шарених дезена, мрких погледа, јефтиног и исподпросечног сагледавања свега. Али, када сте млади лако се прилагођавате, па сам и ја био један чупавац, који је завршио у кафани тог времена...
Ужице из кога је отишао у Бања Луку, коју сада доживљава као свој дом, памти га као Витеза групе „Тина“, светле тачке тешких година. Некако слично, и он памти град чијим улицама сада хода његов син, млади Витез. За то време, Владан Витезовић, из Бања Луке нас својим пројектом „Нови живот почињем“ позива да изађемо из просека радећи на себи. Верује да ћемо се поново срести на концертима у Ужицу. Верујемо да ће то, као некада, бити на Тргу партизана.
Велики број Ужичана те памти по златном добу групе „Тина“, по јединственом печату који си давао бенду. Како памтиш себе, музику, Ужице из тог времена?
За мене као дечака који је имао 19 година, то је било велико искуство и сада знам да сам био дечак у сваком смислу, па и у музичком. Можда на тим песмама не звучи тако, али из ове перспективе мени сигурно. Много добра ствар током снимања албума „Кључеви сна“ је то да су са друге стране микс пулта седели јако добри, искусни продуценти и сниматељи, који су из мене „истерали“ максимум. Још као средњошколац сам препознао да сам наслоњен на „тежи“ звук, који и јесте у то време био популаран у свету, али од периода деведесетих, ствари су се доста, како у животу тако и у музици мењале. Ужице тог времена је било као и музика. Шарених дезена, мрких погледа, јефтиног и исподпросечног сагледавања свега. Али, добра ствар када сте млади је да се лако прилагођавате, па сам и ја био један чупавац, који је завршио у кафани тог времена...
Колико су или – да ли су, сви сегменти у којима нас живот мења и утиче на нас, променили нешто и у твом односу према музици?
Лично сам морао да се променим, јер сам као рођени „летећи“ направио пуно пропуста кроз живот и моја лична промена је донела другачија и много дубља сагледавања свега, па и музике. Сигурно је да нови трендови нису пуно утицали на моје музичко опредељење, али све оно што ми се свиђа, сагледавам другачије. Са сазревањем долази и став према ономе што радите или ономе што бисте радили, у овом случају према музици. Моја одлука која је увек постојала, али је сада дошла на реализацију, да се вратим музици је искључиво била повезана са жељом да то не сме бити просечно. Колико год буде потребно за стварање нових песама- није битно, колико је битно да то буде баш добро, ако смем да кажем светски.
Немогуће је не констатовати да је „Тина“ сигурно могла много више. Дешавало се да вас публика, у најлепшем смислу речи, пореди са такође тада актуелним, Освајачима. Шта вас је спутало?
Боље је рећи некоме да је умро, у најлепшем смислу речи, него га поредити са неким другим (смех), али је чињеница, да су нас генерално људи мешали са Освајачима, због музичког стила и сличног певања. Ја ту и не чујем много сличности, али се везујем за оно што публика констатује. Практично у слично време иста издавачка кућа (ПГП РТС), издаје оба албума - Освајаче и Тину. Пошто су Освајачи изашли раније, логично је да су сличне бендове поредили са њима, али сигирно је да је Тина имала свој посебни шмек. Песме са тог албума попут „Реци ми“, „Кључеви сна“, „Склопићу очи“ нису биле тако типичне и то је нас сигурно одвајало, али „Врати је“, „Иди“, „Лоза“ се слушају свуда и данас, нашле су пут до публике. Тина је сигурно могла више, али се по мени ствари увек десе са разлогом, па тако и то. Било је то неко друго време у коме је преживљавање била основна тема, па можда највише због тога ни Тина није могла да преживи у тој формацији...
Чини се да ћеш у сарадњи са Срђаном Миливојевићем, из некадашње „Тине“ ипак дати тај посебни дух новим мелодијама, као Витез роцкестра, кроз пројекат „Нови живот почињем“. О каквој сарадњи је реч?
Срђан је аутор неких нових песама на албуму „Нови живот почињем“ и већ сада да констатујем да ће његове песме највише освојити срца публике, јер имају ту „балканску душу“ у какав год музички оквир да их ставите. Лично бих волео да Срђанов ауторски рад угледа још већу светлост дана, јер је он велики песник који заслужује више од тренутног публицитета. Имамо и план да „оживимо“ неке старе хитове у новим аранжманима и сигуран сам да ће, са садашњим музичким и животним искуством, испред публике бити један од најбољих поп-рок албума снимљених последњих 30 година на просторима ЕX YУ. Да поновим, колико год да буде потребно, док све не буде на врхунском нивоу, спремно и да се маркетиншки испрати, нећемо излазити пред публику.
Само име пројекта доста говори о његовој поруци, а посебност је и у томе да је не преноси искључиво музиком. Осећате ли да публика препознаје те емоције и идеју?
Назив пројекта „Нови живот почињем“ је настао на основу прве песме, коју је писао Момчило Зековић из црногорске групе Перпер, која је дошла „случајно“ када су се моја опредељења ломила и повезала са називом песме – пројекта. Моја идеја пројекта није само музичка, већ желим да испред великог аудиторијума почнемо да промовишемо потребу изласка из просека и да прилазимо стварима са вишег нивоа. Да се окрећемо свему професионалније, са што више залагања и рада на себи, јер то је једини начин да поједначно и као друштво идемо ка бољим временима. Свако ко је успео у нечему може да исприча исту причу - да мора пуно и дуго да се ради, да би се велики ефекти видели. Е, о томе хоћу да причамо поред љубави, која је основа за стварање и која ће повезати све. Приметио сам у музици потпуно одсуство екстремних узора (не просечних или добрих, већ екстремних), и посебно се то види, јер не можете чути неког баш доброг младог мушког певача. Песме које ће изводити „Витез роцкестра“ ће бити довољно слушљиве да може свако да их прихвати, али ко буде желео да их интерпретира, мораће дебело „да загреје столицу“ да би му то пошло за руком...
Која осећања су пратила твој одлазак из Ужица у Бања Луку, а каква су она сада?
У Бања Луку сам отишао пословно и то је свакако био и емотивни расцеп. Међутим, то ми је донело неки нови живот у потпуности, приватно и пословно, а пошто „где ти је срце, ту ти је дом“, Ужице сада дође делимично као туристичка дестинација. У потпуности би била туристичка, да у Ужицу не живи мој син и један део фамилије. Морам све приписати томе да се ствари не десе случајно и да је Бања Лука била „морање“. У већим срединама постоји више могућности, а ја сам увек тежио ка њима. Другачије је када сада долазим, пре свега пословно, из већег града у унутрашњост. Једноставно, другачије се „пика“...
Бањалучанима сте недавно свирали и са терасе једне зграде. Недостајало вам је да се публици уживо обратите?
Да, било је интересантно. Тих дана је било јако хладно, иако је био, чини ми се мај. На дугорочној временској прогнози видео сам два топла дана без кише и добио идеју да направимо пробу на тераси мог стана, на врху зграде и да уједно снимимо нови видео за цовер нумеру „Оут ин тхе фиелдс“. Тако је и било. После првих тактова, комшије из околних зграда су почеле да излазе на терасе, а они који су имали мој директни контакт су ме звали и тражили да свирамо неке старе „хитове“. Успели смо да се провучемо без комуналне полиције (смех).
Вероватно је сјајан осећај немати вокална ограничења у реализацији идеја, а чини се да ти имаш тај дар. Колико ти је важно, колико си уопште свестан мишљења публике да управо твој глас даје тај посебан „шмек“ музици коју стварате?
Хвала свакако за комплименте, али моје мишљење је да је дар
мали део уметности. Иза певања постоји наука која је комбинована са радом. Ја шест месеци уназад пратим академију једног америчког рок певача и управо је то разлог добрих вокалних способности. Мој циљ је да квалитет певања подигнем на светски ниво. За то је потребно време, стрпљење и посвећеност. На жалост, константна трка за животом у паралели са жељама, успорава сигурно те процесе, али увек је за праве ствари потребно време, тако да ћу остати стрпљив док све не дође тамо где желим. Свакако би било лицемерно причати о потреби личног усавршавања, а да лично не радим на томе. За сада сам веома задовољан напретком, али сам далеко од жељеног. Волео бих да публика констатује да мој глас даје посебан шмек нашој музици, а видећемо кроз време које долази, да ли је баш тако.
Волиш ли још увек да прођеш ужичким улицама, да ли би им се вратио? Искрено, немам намеру да се враћам у Ужице, али из њега се не може отићи. Ту сам се родио, провео неко време и поменуо сам да још увек у њему живи макар једна мени најбитнија особа. Тако да, нека неки нови „Витези“ ходају тим улицама до тренутка док евентуално не одлуче другачије.
Могу ли Ужичани очекивати да за њих поново некада запеваш, можда баш - на Тргу партизана, као некада?
Мој рад на пројекту „ Нови живот почињем“ ће донети сигурно довољан публицитет, да ћемо се срести на концертима у Ужицу. Тргови и јесу циљ као места на којима желим да свирамо, а Трг партизана је посебан изазов јер најтеже је победити на домаћем терену. Ако се то деси, онда је све како треба...
Učitavanje komentara...