Премијера представе „Свињски отац“

У ужичком Народном позоришту синоћ је премијерно је изведена представа „Свињски отац“ Александра Поповића, у режији Хаџи Немање Јовановића. То је 554 премијера на сцени овог позоришта

Хаџи Немања Јовановић, осим што је режирао и глуми у представи, аутор је и сценографије, костимографкиња је Тамара Бушковић, дизајн звука је урадио Никола Пејовић, а дизајн свтела Александар Росић. У представи играју Тијана Караичић Радојичић, Бранислав Љубичић, Биљана Здравковић, Ивана Павићевић, Вахидин Прелић, Игор Боројевић, Момчило Мурић, Хаџи Немања Јовановић, Драгана Врањанац и дете- Јована Васиљевић.

Према речима редитеља, „Свињски отац“ је представа о људским слабостима, страстима о посесивној мајчинској љубави, каква она потенцијално и јесте у корену, а која „прераста у једну општу метафору друштва, себичног, несвесног себе и неспремног на промене“. Поставка ове Поповићеве драме смештена је у осамдесете године 20. века, али редитељ и глумац Хаџи Немања Јовановић наводи да његова поставка излази из оквира времена, али не и простора, јер писац Александар Поповић говори о „менталитету српског народа који се толико трудио да разуме“, а сам комад је „Поповићева филозофија апсурда, јер метафора започета насловом налази свој одјек у виду отрежњења на самом крају круга, али нуди и наду у живот“.

У програмској књижици ове представе Хаџи Немања Јовановић, још наводи:

„Прихватање себе и својих мана је полазна тачка у сваком процесу промене. Да ли смо спремни да се препознамо и колико смо спремни да се мењамо? Зато нам је сусрет са Александом Поповићем на сцени неопходан. Његов поглед треба издржати, треба га у душу погледати, јер то је пут да завиримо и у себе, да се театар врати вечитим темама а глумац лику. Тај лик, процес његовог рађања и настајања, управо су оно што глумцу недостаје. Свет живих, опипљивих, аутентичних, малих људи са великим проблемима који не могу да се не одиграју и не проживе. У њихову кожу се лако увлачи, а из исте после тешко налази пут назад. Јунаци Поповићевих драма својим проблемима и малим животима толико зраче, и просто траже да нису само костим, и нису само шминка, и на крају нису само ни лик, они су сам глумац. То је Поповићева магија којој се нити може, нити треба одупирати. И када се на сцени сретну лик -глумац и гледалац - лик, ко ће се тог истог лика лакше одрећи када га једном препозна?“