Ужице је домаћин једног врло значајног позоришног фестивала, а ужичка публика је, и због фестивала, нарочито истанчаног укуса, тако да рад у ужичком позоришту повлачи и велику одговорност уз задовољство рада са ансамблом, каже редитељ Горан Головко и истиче: У позоришту има и нечег метафизичког. Позориште заиста одабира оне који ће му служити до краја живота, који у њему живе и раде као прави посвећеници
У ужичком Народном позоришту у припреми је нова представа Перплеx Маријуса фон Мајенбурга коју режира Горан Головко. Премијера је планирана за 24. септембар. То је био повод да за овај број нашег недељника „Вести“ разговарамо са редитељем који је 2010. године на сцени Народног позоришта поставио представу „Румунија 21“.
Поново сте у Ужицу. Какав је осећај радити са ужичким позориштем?
-Осећај повратка у ужичко позориште, заиста је добар као и моје искуство рада са глумцима на представи „Румунија 21“ пре десетак година. Надам се да сам такав утисак и ја оставио. Ужице је и домаћин једног врло значајног позоришног фестивала, а ужичка публика је, и због фестивала, нарочито истанчаног укуса, тако да рад у ужичком позоришту повлачи и велику одговорност уз задовољство рада са ансамблом. Припрема нове представе са глумцима тече изузетно добро, задовољан сам динамиком рада и њиховом пожртвованошћу и великом жељом да савладају један поприлично сложен драматуршки материјал који је у својој основи комедија и то комедија забуне, али са толиким низом забуна да се глумци морају једноставно сналазити у делићу секунде.
Додуше, времена се јесу променила од онда када сам радио у ужичком позоришту до данас. Мислим да је ова пандемија на глобалном нивоу пуно утицала на опште расположење, на нашу свест о томе да више ништа није онако како је некад било. Осећа се притисак неизвесности од тога шта ће даље бити, како ће се ова болест понашати и како ће се то одразити не само на овај конкретан рад него и на нашу будућност, уопште. Ми, уметници, немамо друго решење осим да радимо свој посао најпоштеније што можемо придржавајући се свих епидемијских мера, али са великим страхом за будућност наше професије.
-Велики бум који је направила европска нова драматургија у другој половини деведесетих година је јењао. Маријус фон Мајенбург је и као човек и као писац сазрео и сада се интензивно бави питањима савести савременог немачког друштва и наслеђем свега овога што су припадници његове нације пре седамдесетак година радили по свету. То је врло тешка тема и отвара болна питања с којима се савремено немачко друштво мора сучити како би кренуло даље. Перплеx је изабран, пре свега, зато што је у питању комедија, али која отвара доста битна питања наших идентитета. Ми се у овом времену у којем се више немамо зашта ухватити, често ухватимо за један или два идентитета и кажемо: то је оно што нас одређује као особу. Међутим, хтели ми да признамо или не, своје идентитете мењамо у односу на то с ким смо у датом тренутку, шта радимо и како се понашамо. Ми смо једно када смо у својој породици, друго смо на радном месту, треће смо на улици, четврто у кафани. То су једноставни примери које наводим. У овом времену у којем су све вредности релативизиране у свету виртуелне стварности, алтернативних чињеница, лажних вести, човек се веома тешко сналази ако се за нешто не ухвати. Зато није чудо да се многи људи учлањавају у политичке партије или да су се окренули у великој мери организованим религијама, дакле, организацијама које садрже врло чврсту структуру и када се ухвате за њу осете се сигурнијим. У нашој представи Маријус фон Мајенбург нас на комичан и забаван начин води кроз ту нашу шетњу по идентитетима и кроз наше страхове до тога да ли знамо у сваком тренутку ко смо. Понекад отвара чак и занимљива и дубоко филозофска питања почевши од Платонове алегорије пећине и наше перцепције стварности до савремене француске филозофске школе која тврди да стварност уопште не постоји и на крају цитира и Ничеа који замера човечанству што је убило Бога, не каже да је атеистично, него да је убило Бога. Кроз комичне дискурсе фон Мајенбург рашчлањује нашу несигурност у свету у којем правила више нема, у којем ни ми сами не знамо како бисмо се у сваком тренутку поставили. Мислим да би представа у том смислу требало да буде и забавна и комична, али и да гледаоцима остане нешто о чему би могли и промислити.
Студирали сте на Факултету драмских уметности у Београду, једно време сте били и уметнички руководилац Омладинског позоришта „Дадов“ у којем сте у марту ове године имали премијеру представе „Сасвим нови дан“ којом је обележено 62 године постојања овог позоришта. Међутим, Ваша каријера, углавном је везана за развој позоришног живота у Сплиту где сте и рођени, за Умјетничку академију у Сплиту где радите као професор на Одсјеку за казалишну умјетност. Како доживљавате тај свој уметнички рад на релацији Сплит-Београд-Ужице?
-Био сам једно време и директор Драме ХНК у Сплиту (2006-2008) и управник овог позоришта скоро пет година (2014-2019). Сада сам само професор на Умјетничкој академији у Сплиту на Одсјеку за казалишну умјетност. Иначе, мој позоришни пут је занимљив и разноврстан. Рачва се некако на два дела, један је драмска и глумачка педагогија, а други је професионални рад са драмским, па и оперским ансамблима. У Београду сам студирао на ФДУ позоришну и радио режију. Стицајем околности 1991. нисам успео да дипломирам и годинама после тога, загребачка Академија драмске умјетности признала ми је студирање на београдском ФДУ па сам успео тамо да дипломирам. Године студирања у Београду су обележиле мој даљи развој и пут. Било је то веома битно раздобље мог живота када сам много научио, а режију сам и уписао са 22 године када сам већ стекао искуство студирања (књижевност), тако да сам поседовао нека знања и зрелост коју, можда, један осамнеостогодишњак и нема. Од тог времена одржавам врло битна пријатељства како у професионалном тако и у приватном смислу са људима из Србије. Никада нисмо изгубили контакт свих протеклих година. Занимљиво је да кад год се сретнемо имамо утисак да смо се јуче растали. Једноставно, наставимо где смо стали. Док сам у „Дадову“ радио представе и био једно време уметнички директор, открио сам да имам неку жицу за рад са младим људима, а да тога нисам био свестан. Касније сам имао срећу да сам се у драмској педагогији усавршавао у Великој Британији где су сва моја искуства добила структуру и облик. Ово усавршавање упутило ме на литературу, а у оквиру њега било је веома доста практичног рада и када сам се вратио у Сплит добио сам спојена два радна места за једну плату у Градском казалишту младих Сплит, бивши „Титови морнари“. Ту сам био и редитељ и руководилац Драмског студија чији су чланови, углавном били бројни адолесценти. Тако сам паралелно радио посао драмске педагогије и професионалног режирања. Врло често, те линије рада, претопе се у једну, а и једна и друга имају своје специфичности и законитости. Имао сам срећу да је 2005. године на сплитској Академији умјетности отворен Одсијек за казалишну умјетност где сам могао на другачији начим систематизовати и применити све што сам до тада научио у глумачкој педагогији. Водио сам доста едукација у Хрватској, Македонији, Босни, драмска педагогија као дисциплина заживела је увелико на овим просторима и једноставно, дошао сам у животну фазу када сам сматрао да ту врсту посла препустим неком другом, а ја сам прешао на сплитску Академију на којој ме рад заиста весели и испуњава. Свакодневно са студентима растете и ви сами пуно учите. Када се тиче релације Сплит-Београд-Ужице, она ме не оптерећује. Сплит је мој животни избор, довољно је велики да ми пружа све оно што ми треба, а довољно је мален да ме не гуши. Мислим да су мање средине направљене по мери човека у којима у току дана можемо ипак мало одахнути, прошетати поред обале мора или реке што велике средине не допуштају. Одговара ми медитерански начин живота иако сам нека чудна мешавина Украјине и Медитерана, деда ми је био Украјинац.
Режирали сте и опере. Каква су Вам искуства у раду са оперским ансамблима?
-То је велики изазов зато што су то изузетно велике продукцијске машинерије и редитељ мора имати врло јасну мисао о томе како жели да представа изгледа и шта њоме жели да каже. Другачије се ради него са драмским ансамблима. Међу оперским певачима има изврсних глумаца. То је један врло занимљив и богат свет који пружа велике могућности за разне естетске експерименте, поготову у данашње доба када музичко позориште покушава да одговори изазовима времена и да привуче што већи број публике. Понекад се пријатно изненадите креативним потенцијалом појединих ансамбала, као што је опера у Народном позоришту у Сарајеву где сам баш пред пандемију радио оперу „Дон Карлос“ Ђ. Вердија. Мислим да смо направили импозантну представу. А Сплићани су као Сплићани. Са њима није никада лако, али увек морате да изнађете професионалан и људски начин да се изведе оно што је потребно. У сваком случају, то је врло богат свет који пружа огромне могућности и избудљив је на свој начин. Другачији је него драма, али заиста је креативно узбудљив.
-Ко то у једној држави може одредити колико јој годишње треба сликара или глумаца? Хиперпродукција у том неком економском смислу, наравно, постоји. Конкуренција је огромна. Младим глумцима је веома тешко, другачије налазе послове него што смо налазили ми, боре се на своје начине. У свом педагошком раду трудим се да их опремим са штио више алата за сналажење на тржишту рада и да буду што спремнији да задовоље сваки креативни захтев, макар то била и ТВ сапуница или продукт тзв. високе културе, да се у својој професији према својим колегиницама и колегама односе са дужним поштовањем, да са великим стрпљењем и толеранцијом прилазе другачијим од себе који долазе из других средина, потичу из других глумачких школа, традиција. Да од других људи узимају оно најбоље и да дају оно најбоље и најлепше од себе. То је све што ми као педагози можемо да урадимо. Младим глумцима, треба наравно и среће, много упорности и пре свега, велике професионалности.
Позориште упркос свему
Да ли можете да опишете данашњу ситуацију у позоришном животу у Хрватској, али и земљама региона у којима сте радили и радите? Шта им је заједничко и да ли се у нечему дијаметрално разликују? -Не бих рекао да постоје дијаметралне разлике. Мислим да театар у свим земљама региона проживљава сличну судбину и сва позоришта доказују да су жилава, не дају се упркос свим мањкавостима и несавршеностима културно политичких система земаља у којима делују. У ово доба неке опште доктрине неолибералног капитализма на позориште се гледа искључиво као на нешто што сиса буџетски новац. Међутим, с друге стране, та неолиберална доктрина заборавља колико једна жива културна продукција може подстакнути економски раст. Постоје земље, као што је на пример, Француска, која је израчунала да се један евро уложен у културу враћа држави као седам евра. У своје доба, Ангела Меркел је улагања у културу повећала за 50 милиона евра годишње. Према томе, мислим да бисмо се могли руководити тим искуствима колико год наше транзицијске економије пате од разних потешкоћа. Мислим да би наше државе требало озбиљно да поразмисле до које мере култура, ако ћемо говорити и овим категоријама економије, може бити и подстицај за економију и до које мере је битна у одређивању онога што зовемо идентитетом чиме се бави и ова ужичка представа. Ми без наших културних идентитета нисмо ништа. У позориштима у свим овим нашим земљама постоје креативни искораци, врло занимљиве продукције. Дошле су и млађе генерације које имају нешто друго да кажу и на другачији начин. Мислим да се ми с тим, не само морамо помирити него то и оберучке прихватити.
Učitavanje komentara...