Позориште је уточиште људских вредности

Не можемо зло спречити, али то не значи да требамо затворити очи, уши и уста и не показивати занимање за оно што се збива око нас. Позориште не може непосредно деловати на послове политке и цивилизације, али може пружити уточиште, заклон у којем се чувају људске вредности, и од којих се не жели одустати. Медио ин вита ин тхеатро сумус (Када смо у позоришту, онда смо у средишту живота), истиче Ранковић

О позоришној сезони која је почела, о представама које су у припреми, о 26. ЈПФ-у, о раду у условима епидемије вируса корона, за овај број „Вести“ говори мр Немања Ранковић, уметнички директор Народног позоришта Ужице.

Како је ужичко Народно позориште почело нову сезону и јесте ли задовољни како се уопште одвијала претходна, имајући у виду епидемију вируса корона која континуирано траје?

-Претходна позоришна сезона протекла је у знаку Ковид-а чиме је било ограничено наше поље деловања. Морали смо се прилагођавати на дневном нивоу новим ситуацијама и околностима. Упркос свему томе уз велики ентузијазам дела запослених успели смо да реализујемо четири премијере (Боли коло, И то се зове љубав, Исповест порно диве и Д Пиг). Уз сугестије и сталну сарадњу за Заводом за јавно здравље Ужице и кризним штабом успели смо да протеклу сезону завршимо са добрим представама насталим под новим околностима које су ево и у овом тренутку док разговарамо непознате. Трудили смо се да смањимо ризике на минимум. Пратећи све савете и сугестије определили смо се за рад са мањим бројем извођача како би спрећили потенцијалне ризике заражавања. У таквим условима и под сталним притиском тешко је говорити о задовољству. Све предложене мере у старту су биле против бити позоришта. Но сматрали смо да и овом тешком периоду позориште мора наћи начина да опстане и да својој верној публици бар за време трајања представе омогући бег у неку другу и бољу реалност. Очито нас исте околности чекају и у овој сезони. Но упркос свему томе покушаћемо да останемо безбедно место за све.

Које су представе у припреми и зашто сте се одлучили баш за њих?

-Тренутно су у припрми две нове представе. Једна драмска и једна плесна. Позориште је одувек имало задатак да поставља питања. У тренутку када смо сведоци како разни облици насиља прожимају наше друштво и савремени трендови онемогућавају потребе појединца за самоспознајом и суочавањем са сопственим идентитетом желели смо да се вратимо на потенцијал позоришта да део људских потреба истражи и изрази. Актуелни глобалистички пориви раде на гашењу индивидуе као самосвесне јединке и спутавају га у изражавању и остваривању нудећи му илузију удобности и ушушканости у лажним вредностима заснованим на материјализму и зато покушавамо да позориште доведемо у везу са деловима вишег бића које се запоставља. У складу са тим у припреми су и ове две предсаве које се баве преисптивањем сопственог идентитета и трансхуманизма. Драмска представа чија је премијера планирана за 24.септембар, на дан ослобођења Ужица 1941, настаће по тексту немачког драмског писца, редитеља и преводиоца Маријуса фон Мајенбурга (1972) који је један од најзначајнијих личности на европској позоришној сцени данас. Својим комадима углавном преиспитује савременог човека на начин који нарушава и проблематизује његов однос према сопственом опскурном идентитету, полу или наслеђу. Његови јунаци се често губе у хладној рационалности савременог света покушавајући да достигну пуноћу људских односа у њему. Кроз горчину којом оцртава модерног човека црпи и духовитост и љубав према својим јунацима. Ми смо се одлучили за комад Перплеx, који се игра широм света а ово ће бити праизведба у Србији. У овом комаду антијунаци отварају апсурде свога постојања у низу комичних ситуација у којима се не сналазе, а истовремено желе импресионирати себе и друге усиљеном унутрашњом сигурношћу и непостојећом снагом. Суочени с одсуством икаквог властитог идентитета, копрцају се у покушајима успостављања неких измишљених и наметнутих идентитета, што их чини још комичнијима. Драматуршка форма "позоришта у позоришту" додатно наглашава овај апсурдни дискурс и свима нама поставља метафизичка питања: "Ко смо? Одакле долазимо? Куда идемо?" Реч је о комедији забуне у којој кроз серије трансформација на сцени кроз потпуно неочекиван начин пред нас доводи људе који махнито желе да успоставе равнотежу живота и сигурности у непрестано променљивој и пропадајућој стварности. Али губе са сваким идентитетом који преузму. Стварност ће им увек бежати под ногама док се њихово постојање не претвори у позоришну представу. Режија је поверена Горану Головку, а у представи играју Вахдин Прелић, Дејан Максимовић, Биљана Здравковић и Драгана Врањанац. Визуелни идентитет Миа Давид, дизајн звука Никола Пејовић.

Која је друга представа?

-Пројекат под насловом Далеко у нама , биће прва плесна продукција која ће настати у ужичком позоришту уз помоћ Министарства културе, Битеф театра и ужичке фирме Теxтил. Ужице као град има дугу и успешну позоришну традицију, која је углавном базирана на драмском стваралаштву. У контексту савременог театра сматрамо да плесну уметност треба ширити и ван Београда и Новог Сада. Кроз овај пројекат ћемо проширити контекст позоришног стваралаштва код домаће публике и афирмисати савремени плес и његову улогу у савременом театру са жељом да и Ужице једног дана добије сталну плесну сцену. У том смислу, овај пројекат у Народном позоришту у Ужицу представља велики корак у правцу децентрализације плесне уметности. Пројекат би омогућио публици да по први пут равноправно гледа плесну продукцију која ће настати у нашем граду, а и жеља нам је била и да се присетитимо велике Марије Маге Магазиновић, која је не само утемељивач савременог плеса код нас, чије име носи и улица у којој се делом налази наше позориште, већ и личност која је много допринела модернизацији српског друштва од права на редовно школовање жена на факултетима до права и могућности да жене имају право на рад на различитим позицијама које су до тада биле недоступне женама.

Тема представе је трансхуманизам. Технолошки напредак у изградњи човеколиких робота доводи до све израженије намере да се човек-радник замени мање „трошним“ и исплативијим роботом, чија се радна способност посебно у доба пандемије, неће доводити у питање и чија ће радна сатница бити неограничена, а радна снага бесплатна. Представа тематизује транс или пост-човека, дајући му својства анти тј., против-човека, кроз покушај реуспостављања свега људског у човеку што је закржљало, а почевши од телесног. Кореографкиња је Исидора Станишић, драматург Димитрије Коканов, композиторка Дарја Јаношевић а сценограф и костимограф Маријана Зорзић Петровић. У представи играју: Ана Игњатовић – Загорац, Тамара Пјевић, Бранко Митровић, Владимир Чубрило, Душан Бајчетић и глумци ужичког позоришта. Премијера је планирана за половину новембра.

Којим принципима ћете се руководити у репертоару после завршетка ове календарске године?

-Јако је тешко у овом тренутку говорити о конкретним насловима када је још увек неизвесно шта ће се догађати и до самог краја године. Но, оно од чега свакако нећемо одустати, јесте позориште које поставлља питања, које огољава и чини да постанемо свесни неких ненормалности које сада прихватамо као нормалне. Трудићемо се да публика запитана над проблемима постављеним на сцени, евентуално доживи неку промену кад изађе из сале, да се узнемири свако ко је почео да се осећа удобно у неудобности живота који живи и на крају на који пристаје... А исто тако и да јој пружимо смех који нам је свима преко постао потребан. Наставићемо да афирмишемо вредност појединца који без обзира на све околности ужаса који га окружује успева да сачува људско достојанство и човечност.

Брзо ће доћи и прва седмица новембра која је резервисана за Југословенски позоришни фестивал - Без превода, чији сте организатор и домаћин. С обзиром на епидемијску ситуацију, како се припремате за 26. ЈПФ?

-Ми смо већ увелико у припремама. Фестивала ће бити. Под којим условима и у ком обиму о томе ће одлучити Кризни штаб. Урадили смо све што је било у нашој моћи. Селекција ће бити објављена врло брзо.

За све је неопходан новац и за нове представе и за фестивал. Да ли сте, да се изразим, еконмским речником, затворили финансијксу конструкцију до краја године и шта очекујете од буџетских пројекција у наредној? Да ли ће бити могућности за освежење састава глумачког ансамбла новим, младим глумцима?

-Волео бих да верујем да ће бити таквих могућности. Позоришту су увек неопходни млади глумци. И то је предуслов за његово функционисање. Но, у протеклих пар година позориште је готово преполовљено. Од некада запослених 60 људи позориште је остало са свега 33 стално запослена од чега 14 у уметничком сектору, што морате се сложити, не звучи нимало оптимистично. Закон о забрани запошљавања задао је позоришту готово смртоносан ударац. Добар део колектива је пред пензијом а без младих нема ни нове неопходне креативне енергије. У години за нама не само да смо остали без великих представа већ смо били принуђени да се одрекнемо од драгоцених младих глумаца/сарадника који су играли у добром делу нашег репертоара ангажованих као хонорарни сарадници. Ситуација везана за запослене је поражавајућа и у осталих 16 позоришта која чине Заједницу професионалних позоришта Србије. Укупан број запослених у свим овим позориштима 2008. године био је 703, 2013- 579, а у овој 2021. години свега 468. И поред овог великог осипања кадрова у нашем позоришту буџет из године у годину за представе је приметно мањи тако да је тешко бити оптимистичан по овом питању али желим да верујем да ће ускоро доћи бољи дани за културу и уметност у овом граду. Примера ради позоришта сличне величине у Шапцу, Крушевцу, Сомбору... имају по три пута већи буџет за нове представе од нас. Често ни сам себи не успевам да објасним како упркос свим овим недаћама које су се надвиле над нама уопште функционишемо. Направити нову представу постао је чист подухват.

Позориште је део сваког друштва. Како и зашто је позориште важно?

-Позориште је важно управо због тога што смо ми људска бића. И као људска бића требамо више од хране. Безбедност, поштовање, љубав... Човек треба да се самоостварује. Остваривање се одвија кроз искуства. Стварање је искуство.

Позориште је стварање. За разлику од свих других уметности, позориште ствара свет. Само то искуство, како од стране уметника тако и публике, чини створени свет живим. Ситуације могу бити и измишљене, али искуство је сасвим реално. Театар, дакле, има потенцијал да значајно променити живот, и помаже у стварању света ван позоришта.

Позориште је заједнички напор за све који су окупљени око њега. То значи да човек не може ништа у позоришту сам. Сваки члан мора да буде део кохезивне заједнице. Што боље заједница функционише, то је већа могућност да утиче на живот људи кроз искуство. Одавно знамо да никад ни једна књига или представа нису зауставиле ниједан рат, па чак ниједан тенк као ни директно решила проблем кризе морала, ипак не одустајемо од тога да се кроз уметност страствено и забринуто бавимо страхотама и неправдама света које нисмо скривили. Не можемо зло спречити, али то не значи да требамо затворити очи, уши и уста и не показивати занимање за оно што се збива око нас. Позориште не може непосредно деловати на послове политке и цивилизације, али може пружити уточиште, заклон у којем се чувају људске вредности, и од којих се у том резервату не жели одустати.