Знаменити Ужичанин Љубомир Стојановић, филолог, академик, министар, председник владе и вођа странке умро је у Прагу 16. јуна 1930. Проводећи његову вољу да га сахране тамо где умре, без венаца, без говора, у обичном чамовом сандуку, сахрањен је на православном гробљу у Прагу, 19. јуна 1930., у десет часова пре подне. Прошле су деценије. Земни остаци Љубомира Стојановића налазе се ван његове отаџбине
У кући ужичког мајстора, пушкара Васа и мајке Саре рођен је 6. августа 1860. године син Љубомир, будући филолог, академик, министар, председник владе и вођа странке. Мајстор, туфегџија Васо Стојановић свога сина Љубомира није усмерио на пушкарски занат, иако је био цењен и од њега се могло лепо живети већ га дао на школовање. На крају гимназијског школовања, на завршном испиту из српске књижевности и историје, млади професор Момчило Иванић усмериће га на филолошко–историјски смер. Рећи ће му: -Природне и математичке науке обрађују и други народи, и ми се можемо користити њиховим радом; али националне науке ако их ми не будемо обрађивали, странци нам неће, или како ваља неће, обрадити. То морамо ми сами радити.
А Министарски савет, на предлог министра просвете уважио је молбу и одредио му стипендију од 2.500 динара годишње с тим да слуша словенску филологију, српску литературу и политичку историју по овом распореду: једну годину у Бечу, једну у Петрограду, једну на обиласку библиотека и једну у Берлину и Лајпцигу. (Иза овог програма стајао је научник светског гласа, Стојан Новаковић који је у младом Љубомиру Стојановићу видео наду за српску филологију).
Тако образован вратио се у малену Србији да јој помогне у културном и научном развоју. Био је веома честит човек што се види из наведеног примера: Кад му краљ 1912. као шефу самосталаца понуди мандат за састав владе уз жељу да као министар војни остане Степа Степановић – то је на седници Главног одбора самосталаца протумачено као условни мандат, што је довело до страначке расправе и подељености у странци. Љубомир Стојановић је упорно бранио став да нема владе без одрешених руку! А кад му један од страначких првака приговори да је њему, Љуби Стојановићу, лако „водити опозицију“ а уживати државне приходе, даће оставку на сваку државну службу – од члана Државног савета, до професора универзитета и секретара Академије. Тако је дугогодишњи професор Велике школе, министар просвете у неколико мандата, председник владе и државни саветник остао без икојег сталног прихода, да убудуће живи једино од хонорара добијених за своје научне радове.
А негде, крајем треће деценије двадесетога века саставља свој тестамент, своју последњу вољу.
Са великим поверењем тестамент, запечаћен даје угледном грађанину Павлу Поповићу, професору и ректору Београдског универзитета половином маја 1927. када је осетио прве знаке опаке болести, умро је у Прагу 16. јуна 1930. Проводећи његову вољу да га сахране тамо где умре, без венаца, без говора, у обичном чамовом сандуку, сахрањен је на православном гробљу у Прагу, 19. јуна 1930., у десет часова пре подне. После две године жеља оснивача Задужбине почеће да се остварује, двадесетак научних радника добија помоћ „за испитивање живог народног говора и „за прикупљање грађе за српску историју“. Задужбина ће 1935. продати Стојановићеву кућу за четири стотине хиљада динара и новац ће придодати маси задужбинског фонда. Прошле су деценије. Земни остаци Љубомира Стојановића налазе се ван његове отаџбине. Појединци се повремено сете како је његов сарадник Љубомир Давидовић, некадашњи ужички гимназијски професор, оплакујући смрт свога пријатеља, рекао: -Није требало тако разумети ту тестаментарну наредбу његову... Није му требало допустити да буде скроман и после смрти. Треба га пренети у отаџбину!“
Učitavanje komentara...