Четврте фестивалске вечери Атеље 212 извео је представу Моје позориште, ауторски пројекат редитеља Бориса Лијешевића, у којој он приповеда сопствену причу, постављајући питање „Ко сам ја?“ и преиспитујући своје место у позоришту.
Лијешевић истиче да је процес рада био дубоко личан, ослобађајући и заснован на снажном осећају заједништва са глумачким ансамблом. Током припрема, нашао се у необичној позицији аутора који представу никада не види из публике, већ је непрестано њен унутрашњи део.
„После премијере су ме питали да ли је тешко говорити о себи. Не, ово је дивно, ослобађајуће, сједињујуће… Напишеш нешто о себи, а сви се баве тим, као да си на шест дивних, бесплатних психотерапија. Захвалан сам глумцима што су ово радили. До краја нисам знао да ли ће ме избацити из представе, али сам остао. Редитељ не доноси све одлуке – оне долазе из заједништва. Пред крај сам схватио да представу никада нисам видео као публика“, рекао је Лијешевић.
Глумац Небојша Илић, који тумачи лик Бориса Лијешевића, наглашава важност колективног стварања и чврстине текста на коме представа почива.
„Битно ми је да представа личи на свог аутора, али и на мене. Да не радимо Борисово, него наше позориште. Иако делује као да је настала из импровизација, Борис је написао фантастичан, чврст, духовит и дирљив текст“, каже Илић.
Улогу Борисовог оца игра Војин Ћетковић, који је свој лик градио ослањајући се на Лијешевићеву визију и личне материјале.
„Борисовог оца нисам познавао. Дао ми је своју визију, показао фотографије. На сцени смо истраживали проблем, ништа нисмо имитирали. Ово је колективни чин и ретко добар ансамбл – имам осећај да сви свирамо у истом оркестру“, истиче Ћетковић.
Глумица Бранка Шелић, која игра Борисову мајку, говори о нетипичном приступу раду на улози.
„Ово није класичан текст па ни приступ лику није класичан. Полазиште није изучавање лика, већ ‘ја у датим околностима’“, објашњава Шелић.
Једну од најнеобичнијих улога – улогу „дара“ – тумачи Ана Мандић, која открива да је тај лик настао спонтано, током заједничких истраживања на пробама.
„Дар смо дуго тражили. Експериментисали смо, испитивали осећања… и само се десио. Доживела сам га као строгу, али покретачку силу која Бориса гура да буде одан себи“, каже Мандић.
На крају, Борис Лијешевић описује суштину представе као потрагу за узроцима сопствене несигурности и детињим страховима који су га обликовали.
„Радња је потрага за узроком несигурности. У детету може настати погрешно уверење да препуштање дару разара породицу. У позоришту је могуће исправити грешку стару два века. Одрастањем схваташ да је све било у реду, али док си мали свет је страшан. Љубав је ту, само је не видиш – нико те не воли онако како ти желиш, већ како уме.“
Представа Моје позориште до сада је од публике оцењена највишом просечном оценом фестивала – 4,7.
На репертоару вечерас, у оквиру 30. ЈПФ-а, налази се представа „Ућуткавање Сократа“ у режији Небојше Брадића, у извођењу Битеф театра и Центра за културу Тиват.
Učitavanje komentara...