Постајемо оно од чега смо бежали

Публици су се синоћ представити глумци Народног позоришта из Пирота. Они ће извести представу “Страх – једна топла људска прича”. Реч је о ауторском пројекту Игора Вука Торбице. Публика је овој представи дала оцену 4,33.

Александар Радуловић, као Александар; уметнички директор НП Пирот: Велика нам је част што смо на овом фестивалу, али је велика част и то што смо радили са Игором Вуком Торбицом. Лично сам бескрајно захвалан јер ће заувек остати део мог живота и што сам управо овом представом обележио двадесет година уметничког рада. Он је дошао у најмање позориште у Србији и са осам глумаца који су тренутно запослени, без гостију, условима и новцем који имамо направио оно што сте видели. Као глумац дуго и много плачем за глумцима који неће имати прилику да раде са тако великим човеком и професионалцем.

Александар Радуловић, као Александар; уметнички директор НП Пирот: У овом комаду од Креца имамо једно занимање јунака и један монолог. Све остало је написао Игор Вук Торбица лично. Ми, глумци, још увек немамо одштампан, већ текст писан његовом руком. То је апсолутно комплетно његов ауторски рад, само наслоњен на Креца. Било је занимљиво, јер ни Игор ни ми нисмо знали како ће се комад завршити. Он није сео и написао комад. Сваки дан је долазила по једна сцена. Улазили смо у материју 100%. То је воз у који си ускочио и дивно ти је у њему, али не смеш ни да помислиш да искочиш. Заостатка нема. Радиш тај дан, поновиш шта си радио јуче, у међувремену су стигле две, три нове странице текста, а ми одмах крећемо пуним капацитетом у све то. Ако не савладаш данас, сутра си у проблему, јер долази нови текст. Први пут у животу смо радили на тај начин. Апсолутно је знао да нас води како треба. Питали смо се да ли ће бити срећног краја до тренутка када нам је рекао да он не постоји. Пет дана пред премијеру смо урадили крај. Мислим да је и он радећи са нама стварао сваку нову следећу сцену.

Данијела Ивановић, као Данијела: Што више играм, то више сазнајем шта заправо ова представа говори. Сваки пут откријем нешто ново, нека нова реченица ме цимне и подсети шта живимо, шта је наш проблем, чега се бојимо.

Александра Стојановић, као Сашка: Нема импровизације, текст је фиксиран. Дуго смо  разговарали пре него што је настао и Игор је у том процесу користио и нека наша лична искуства. Тако су се рађале сцене, из нас самих. Врло је животно и стварно. Цео процес, колико год мучан због теме, на мене је деловао ослобађајуће, отрезнио нас је, тера нас даље. Надам се да уз то успевамо и да чикамо публику да се замисли – где смои зашто смо ту.

Александар Алексић, као Лаки: Постајемо оно од чега смо бежали. То чега се плашимо се увлачи у нас, то постајемо. Сцена у којој се код њега јавља пасивна, али и активна агресија је била посебан изазов. Он постаје гадан, навалентан... то до сада нисам имао прилику да разрађујем.

Градимир Филиповић, директор НП Пирот: Ми смо тек почели са овом представом. Само у децембру треба да идемо на пет фестивала. Одакле Торбица у Пироту, у нашем позоришту? То је мало, али озбиљно позориште, које постоји у континуитету 77 година. Радили смо и добре и лоше представе, али последњих 10-ак година кренули смо у озбиљна сценска истраживања. То у малој средини није лако. Није проблем уБеограду направити такву представу, па ако и не успе није страшно. У малој средини, мораш да објашњаваш ту храброст. Дуго сам на овом месту и са много редитеља сам разговарао, преговарао. Са Игором смо се врло лако договорили, он је био врхунски професионалац. Наши глумци су као породица, навикнута на колективан рад, ако треба до пола ноћи. Ово је можда пример како би остала мања позоришта могла да раде.

Бојан Муњин, селектор: Нежност је усамљена на једној страни, а на другој страни је све остало што се у овим представама збива. Покушавамо преко свих тих проблема да схватимо- можемо ли се извући уз мало више људскости?

Зоран Живковић, као Жућа: Ми смо ансамбл који дуго ради заједно и познајемо се добро. Ту је и млада колегиница која се сјајно прилагодила. Добијамо изазове које покушавамо да остваримо колективном игром. Много представа сам одиграо, али свака нова је изазов. Важно је дати нешто ново, створити нов карактер и мислим да смо то у овој представи сви имали.

Милица Филић, као Милица: Када је реч о овој представи, све је изазов. За мене је ово прва реприза, премијера је била прекјуче. Радила сам то и пре, али ово је другачије, јер у тим ситуацијама редитељ дође бар на једну пробу. Сада немамо ту могућност, немам повратну информацију и јако ми је значајно све што чујем од колега. Мирна сам док су они ту да ми кажу „ок је, нема разлога за страх“.

Александра Гловацки, критичар: Видели смо једну политичку алегорију која нам је врло препознатљива. Мислим да је Игор овде урадио нешто што сви почињемо да схватамо: политички систем није покорица на површини организма, већ скроз иде до најситнијих капилара у друштву. Ту се, на жалост, ствари не решавају револуцијама. Овде је дата анализа како ствари постају тако лоше, страшне. То је једна јака слика и много ми је драго што имамо овакву, храбру представу.

Дивна Марић, глумица НП Ужице: Глумачка игра је са једне стране била изузетно комплексна, а са друге јако једноставна. Дошли сте на овај фестивал први пут, а играли сте за себе.

Последња представа коју ће публика Југословенског позоришног фестивала гледати је копродукција Београдског драмског позоришта, Градског позоришта из Подгорице и Град театра Будва “Зелена чоја Монтенегра”. Текст који је написао Момо Капор у сарадњи са Зуком Џумхуром , адаптирао је и режирао Никита Миливојевић.