Нисам особа која се повлачи у себе. Гурам своју причу, пробам. Никад тврдоглаво, већ разумно. Могу се прилагодити свему. Чини ми се, да ме сад у овим годинама баце из авиона, да бих се дочекала на ноге. Верујем у то и то је моја снага.
Љиљана Матић за оне који живе у Ужицу, али и љубитеље позоришта, заправо је – Љиља из позоришта. Она је својеврсни заштитни знак ове културне установе, коју својим шармом, као главни организатор, обогаћује већ 25 година. Љиљана верује да ће сутра бити боље него данас, а прекосутра боље него сутра. У изгубљене битке и проблеме који немају решење не верује, а као неко ко се више пута подигао као Феникс из пепела, има и право то да каже. Њено богатство су животна искуства, фотографије и пријатељи, који су уз њу били када је полагала најважније животне испите.
После две и по деценије Вашег суживота са Народним позориштем у Ужицу, та повезаност је таква да вас љубитељи позоришта често виде као његов заштитни знак и обрнуто. Таква веза се сасвим сигурно не остварује пуким одрађивањем посла?
Ова година је мали јубилеј мог рада у позоришту у коме сам 25 година. Прија ми да чујем да сам његов заштитни знак. Мени заправо мало ко зна презиме, за многе сам - Љиља из позоришта. Тако ме поздрављају, тако питају за мене. Оно је саставни део мог бића. Наш први сусрет није био први дан физичког уласка у позориште, на радно место, јер оно је било део мене и док сам била ђак. Била сам „вуковац“, ђак на кога се рачунало. Често смо ишли у позориште, покојна професорка, Бранка Матић нам је давала задатке који су били саставни део школског рада. Позориште сам пратила, волела и касније, када сам отишла на даље школовање у Нови Сад, где сам видела шта је велико позориште. Оно је ушло у моје срце и крвоток. Први дан је био диван, са људима који су тада били ту, постала сам једно биће. То волиш или напушташ одмах. Специфичан посао, са радним временом које траје онолико колико то обавезе захтевају. Лепо је, креативно, тражи надахнуће, пожртвованост. Ништа се не мери метрима, килограмима, већ тражи целог човека. Уколико ниси у стању да се даш, ниси добар у томе што радиш. Верујем да јесам коректан радник, никад идеалан. Много тога бих променила, али нема ту тактике. Једини циљ је најбоље могуће пласирати оно што ради цела екипа, која је сјајна. Ми смо једна душа која заједнички ради за публику, сви смо на истом задатку. Заправо, ја сам богата, јер имам много пријатеља, познанстава, фотографија у албумима које ме враћају на почетке и подсећају ме да сам од тада до данас упознала „читав свет“.
Чини се да се у таквом колективу међусобна подршка подразумева?
Сви подржавамо једни друге, сасвим је небитно да ли је неко жена или мушкарац, које је вере, да ли је мршав или дебео, леп или ружан, важно је само да ли зна да ради посао или не, да ли, како глумци кажу „прелази ли рампу“ или не. Волимо људе и они воле нас. Сарађујем са људима који су различитих менталитета, склоности, погледа, али прилагођавам се. Не могу да променим свет, али могу да променим себе у том свету. Можда у томе и јесте снага – то је непрекидна борба, али не борба као императив, већ као потреба. Она произилази из себе саме сваког дана, производи се самостално, као крвна зрнца. О њој се не размишља. Даш мало темпа и ритма и дођеш до циља - да живиш пристојно, размишљаш позитивно и радујеш се сваком новом трену.
Много тога зависи и од приступа послу и људима, а Ваш приступ није увек уобичајен?
Радим по свом сензибилитету, немам крут став, чак ни када нам долазе високе званице. Зна се шта је протокол, шта се мора испоштовати, али проналазим нове моделе. Приметила сам да сам другачија, мало отворенија, лакше отворим закључана врата. Њих некада није лако ни кључем откључати, али чини ми се да сам пронашла свој, посебан начин. Да ли је то добро или не, не знам, али топло препоручујем да свако пронађе свој модел понашања, да би био задовољан собом, што је предуслов и за задовољство оних са којима радимо.
Позоришне „Чаролије“ којима већ пет година радујете најмађу публику, радују и Вас?
„Чаролије“ су ми посебно важне, јер мој цео живот није чаролија. Био је препун успона и падова, који су ту негде, на истој линији. У једном тренутку су падови превагнули, али сам успела да се као феникс подигнем из пепела и пребродим све недаће, да чаролијама надокнадим све оно што у животу немам, а то је моја лична породица. Не жалим много за тим, али вероватно подсвесно желим да надокнадим тај недостатак. Рад са децом је јако инспиративан, изузетно креативан, нема ничег лепшег од тога. Све што радим, волим, али када добијем време за чаролије, тада сам јако богата. Видети те осмехе у дворани, радити са њима је непроцењиво. Притом, окупити децу у том броју уопште није лако, јер морају да вам верују. Очигледно смо успели у томе, јер већ пет година трајемо. Надам се да ове године неће бити паузе, као прошле због епидемије. Деца воле те дане, они су само њихови, а и ми смо тада само њихови.
Ваш живот ван позоришта данас је заправо живот у природи, у којој такође не губите време?
Живот ми је дао изазов који сам прихватила – да се вратим на место из кога сам потекла, у моје родно Луново Село. Непрекидно сам одлазила и враћала се, а сада сам стално тамо. Након смрти мојих родитеља, њихов одлазак је оставио велики траг, али и обавезу да наставим тамо где су они стали, да одржим домаћинство. Нема ту много посла, али има довољно да се бавим физичким активностима. Немам времена за теретане и шетње плажом, али зато имам своје ливаде, малињак, животиње о којима бринем. Волим своје кућне љубимце и посвећујем им много слободног времена, као и пријатељима и комшилуку. Од свих њих добијам инспирацију и у свему видим лепоту живљења.
Тај позитиван став задржали сте и у највећим животним прекретницима и изазовима?
Чак и када сам била на највећој ивици у животу и имала прави изазов, тешку болест, успела сам да победим снагом воље. Пре седам година, јаком вољом победила сам рак. Знала сам да немам право да болујем, јер су око мене били пријатељи који су ми пружали подршку и утеху. Морала сам да прескочим ту ивицу. Данас сам оправљена жена. Ово је можда и добра порука свим женама: не постоје проблеми који се не могу решити. Постоје решења која могу решити те проблеме. Верујте медицини, али првенствено себи. Ја сам знала да хоћу и морам да победим, као што сам увек побеђивала. Било је тешких утакмица – прво сам изгубила мајку, па победила тај губитак, као и губитак оца, моју болест, болест мог брата. Све сам пребродила, брат и ја смо живи, здрави и срећни. Верујем да ће сутра бити боље него данас, а прекосутра боље него сутра. О проблемима не треба ћутати, они се у пријатељским разговорима решавају. Немам мужа и децу, али имам много пријатеља и деце која ме воле. Она су моја и ја сам њихова. Не патим од тога колико имам година и каква ми је фризура. Волим да будем негована, јер је то мој имиџ. Некад су ме препознавали по стилу облачења, сада сам у мирнијој фази, какву захтевају године, али сам и даље пуна елана. Не плашим се ничега, јача сам него икада. Ако човек зна шта хоће, циљ му није далеко.
Прва радна искуства пре позоришта стицали сте, такође уживајући у послу који волите, на Радио Ужицу?
Јако сам волела то да радим, обожавала сам Радио Ужице. То је био најбољи период мог живота. Били смо млади, пуни ентузијазма, што свему даје посебан облик и боју. Живот нас води у разним правцима, али и ово што сада радим има везе са медијима. Често гостујем на радио станицама и телевизијама и показујем вокално, спикерско искуство. Тада сам једва чекала да се заврше часови и да дођем на праксу, јер сам била на новинарском смеру у школи. Ипак, пракса се претворила у лепо радно искуство, које је трајало, чак и током школовања. Преко лета сам радила, мењала колеге. Била сам поносна на то. Једном сам се, у Новом Саду враћала са факултета, а испред радија Нови Сад била је гужва, чекали су свој ред за аудицију за спикере. Стала сам у ред, иако сам журила. Ушла сам у студио, прочитала рекламу и остала да радим код њих две године. Рад на радију је веома инспиративан и леп...
Некако логично уз ваш карактер иде и чињеница да сте се дуго бавили и фолклором?
Кад је човек млад, он хоће све. У тим годинама у Луновом селу је било више деце и воље за ангажовањима и ту сам почела сам да играм. Нешто касније сам прешла у КУД „Први Партизан“, па у КУД „Соња Маринковић“ у Новом Саду. Детињство и младалачки период сам провела у игри, а и сада волим и врло често заиграм. Где су весеља, ту сам и ја – водим коло или сам одмах до кеца. Тело воли игру, а коло је повезаност. Не игра се само да би нам тело било утренирано и да бисмо знали кораке, већ и да бисмо се дружили, били у контакту са људима и разменили енергију. Волим и да певам. Не знам, али волим. Пробам све, а задржим се тако где ми је најбоље. Изгледа да ми је организација најбоље легла.
Позориште је тренутно на паузи, али ускоро се враћате и том, омиљеном послу?
За неколико дана настављамо где смо стали у јуну – на гостовању у Беранама. Имаћемо доста програма, нових пројеката, припрема се Југословенски позоришни фестивал, као и „Чаролија“, само да нас вирус мимоиђе. Једва чекамо да отворимо врата дворане и радимо оно што волимо. Глумцима треба аплауз, а публици представе.
Не могу да променим свет, али могу да променим себе у том свету. Можда у томе и јесте снага – то је непрекидна борба, али не борба као императив, већ као потреба. Она произилази из себе саме сваког дана, производи се самостално, као крвна зрнца. О њој се не размишља. Даш мало темпа и ритма и дођеш до циља - да живиш пристојно, размишљаш позитивно и радујеш се сваком новом трену.
Učitavanje komentara...