Портрет као тема у сликарству Божидара Ковачевића

Као један од најзначајнијих сликара ужичког краја, Божидар Божо Ковачевић је једнако био успешан у портретисању Златибораца али и у златиборском пејзажу, по којем је био широко познат и који је, слободно се може рећи, и увео као тему међу ужичке сликаре, па и у српско сликарство

Сјајан експресиван потез, редуковање детаља на самој слици, просто хватање „атмосфере“ на лицима златиборских сељака и упечатљив запис горштачких црта лица, уз јасан приказ психолошког профила остварених портрета јесу особине Ковачевићевог рада. Портретисани ликови су мршави и оштри, испијени, али не од оног психичког премора, већ од умора изазваног радом и од задовољства који тај рад ствара, док се у њиховом погледу види клица оне златиборске проницљивости и оног простог ерског у њима самима. „Већину ликовних критичара и уметника са којима се дружио одушевљавала је чистота Ковачевићевог сликарског језика, посебно код лаких портрета и фигура, које су они упоређивали са експресионизмом једног Кокошке. Уосталом, као потврда оваквим оценама, био је позив да учествује на изложби модерног цртежа у галерији „Ла Беауте“ на Медисон Авенији у Њујорку, где је његов цртеж био изложен непосредно уз Пикаса, а поред имена као што су Кокошка, Модиљани, Ђакомети, Балтус или Салвадор Дали.“- рекао је о њему Станислав Живковић.

Сјајну уметничку представу „својих Златибораца“ остварио је Божидар Божо Ковачевић на портретима Чича Обрад (Стари Златиборац) и Портрет Златиборца. Чича Обрад односно Стари Златиборац, инв. бр. 130 у Уметничкој збирци НМУ, димензија 70х50 цм, потписан доле десно писаном ћирилицом „Божо Ковачевић 1970“, сликан у техници уља на платну, док је Портрет Златиборца, инв. бр. 212, димензија 58х42 цм, уље на лесонит плочи из 1980. године, о чему сведочи сигнатура која се налази у горњем левом углу слике и исписана је писаном ћирилицом, црвеном бојом „Божо Ковачевић 1980“.

Збирка Народног музеја у Ужицу поседују серију портрета личности који су били значајни за овај град. Поједини су само кратко боравили у овом граду, а опет су оставили трага у виду слика које су у неком моменту доспеле у музејску збирку. Други су пак рођени у овом крају и њихови радови су драгоцени јер су сликали угледне личности, али и оне обичне, непознате људе чији портрети одишу једном интимном нотом. Народни музеј у Ужицу није богат великом збирком портрета, али у ширем контексту је свакако не треба занемарити јер може да употпуни слику како је текао развој српског сликарства друге половине 19. и прве половине 20. века у срединама које су далеко од европских уметничких збивања.

(из рада Портрет у Уметничкој збирци Народног музеја Ужице)