На платоу испред Народне библиотеке у Ужицу, у петак, 18. јуна, уз присуство бројних Ужичана, одржано је књижевно вече Светислава Басаре, посвећено његовој књизи „Контраендорфин“ за коју је прошле године добио Нинову награду
-Гледам неколико места које памтим, а то је башта Градске кафане, Трг на којем је некада био Титов споменик поред којег смо седели. Саветовао сам ондашње социјалисте да га не склањају, већ само да га офарбају у наранџасто, али, ето, нису ме послушали. Овде, у публици је много људи са којима сам проводио дане, ту је Лале Милосављевић мој гуру некадашњи, позориште, бифе позоришта где смо проводили многе лепе дане, ту су галерије позоришта. Ту је негде био и „Труман“ где смо ишли на пасуљ. Ужице није мали град, али је компактан - рекао је на почетку књижевне вечери Светислав Басара одговарајући на питање Душице Мурић, директорке ужичке Народне библиотеке, како сада доживљава Ужице у којем је провео добар део свог живота, а у којем је све мање физички присутан, мада су Ужичани итекако присутни у његовим књигама попут уметника Слободана Ере Миливојевића (1944 – 2021) који је, између осталих, послужио за стварање лика Стојковића у роману „Контраендорфин“.
-Ера је један од знаменитијих Ужичана и није први пут да га помињем у својим књигама. Рекао бих да је један од знаменитијих Срба, али он није давао пет ситних пара на публицитет, а био је врло уважен у круговима концептуалистичке уметности – рекао је Басара. О самом настанку романа, Басара је рекао да је то једноставно био процес за који не може да каже шта „стоји иза њега“, али идеју му је дала „сјајна“ књига лекара и филозофа Жоржа Кангилема „Нормално и патолошко“.
-То ме је подстакло на размишљање шта је уопште нормално, шта је патолошко и онда мало вештина, мало имагинације и дошао сам до тога – рекао је Басара.
О роману „Контраендорфин“ Петар Арбутина, књижевни критичар, књижевник и директор Сектора за издавање књига у „Службеном гласнику“, између осталог је рекао:
-Причати о Басарином књигама уопште као и о његовом роману „Контраендорфин“ истовремено је изазовно и незахвално. Изазовно због тога што ће сваки, па и онај површнији читалац и критичар наћи довољно разлога да из његових романа и његовог врло умешно примењеног књижевног поступка извуче многа значења која можда стоје или не стоје, а обазривији и посвећенији књижевни критичар ће покушати, као што то и Басара уосталом ради, да помери границе. Мислим да Басарин читалац, ако можемо да га формулишемо, треба, пре свега, да има храбрости да схвати да у књижевности мора да буде померено тежиште истине, што је и мој одговор некаквим полемичарима који су се у контексту последњег романа појавили.
Арбутина је навео да је Басара много инспирације покупио из Ужица, од људи који су живели у њему у време када и Басара па његови јунаци не могу да буду јунаци других књига. О полемикама које је изазвала књига „Контраендорфин“ у јавности, да демонтира српске митове да вређа Десанку Максимовић, Арбутина је између осталог рекао да се више ради о полемичкој немоћи јавности него о оштрици.
-Како то да стручна, опрезна, морална, етички уравнотежена јавност није приметила неке друге ставри које су можда чак и јаче и више и политички другачије контекстуализоване од Иве Андрића и Десанке Максимовић?
У публици на књижевној вечери, био је и Гојко Тешић, историчар књижевности, који је између осталог рекао:
-Басара је један од ретких писаца који се не осврће на оно шта критика каже и у том смислу је јединствен. Он је човек коме ни одређење писац не значи ништа, он ради оно што директно погађа многе у срце, то неке привуче, а неке изиритира.
Александар Лале Милосављевић, дугогодишњи директор ужичког Народног позоришта и сам писац, указао је на изузетан Басарин хумор, „тај његов префињени иронијски елемент“ о којем може студија да се пише.
Овом приликом и публика је постављала многа питања до оних, да ли се може очекивати да напише и неки драмски текст, Басара је рекао: „Дигао сам руке од драма.“
Делове романа „Контраендорфим“ читао је глумац ужичког Народног позоришта Момчило Мурић.
Светислав Басара прву Нинову награду добио је за роман „Успон и пад Паркинсонове болести” 2006. године. Каже да му је ова друга, прошлогодишња, била много пријатнија, јер је због епидемије све урађено на дистанци, онлајн. Истакао је и да више ову награду не жели да добије, јер када би се то и догодило, било би „крајњи простаклук“, зато и ако би написао нови роман, он био био ван конкуренције.
-Добри писци се препознају по томе да када их читате стичете утисак да сте и ви то могли да напишете, али ова реченица има и други део: да, када бих само умео. И мислећи људи су они који говоре оно што сви мисле. Да, сви мисле, али не знају како то и да кажу. Е то је нешто што можда најбоље карактерише Светислава Басару као писца и све његове романе. Будући да говорим у Ужицу и да сигурно не могу да вам кажем нешто што ви о Басари већ не знате, подсетићу вас на једну књигу која је у то време када се појавила, чак и револуционарно изгледала, а то је књига „Феномени“ коју су објавиле ужичке „Вести“ и у њој имате једно цело поглавље у дијалогу Робеспјера и Монтескјеа у паклу. Дијалог је најтежа књижевна форма и ако успете да направите један роман који је цео у дијалогу или у монолошким деловима, као што је „Контраендорфин“ то говори само о вашој снази, о лепоти и висини стила много више него о свему другом што површни читаоци виде у овом роману. То је квалитет једног књижевног дела – рекао је Арбутина.
Светислав Басара рођен је у Бајиној Башти 1953. године. Аутор је близу 30 романа, а пише и есеје, кратку прозу, приче. Двоструки је добитник Нинове награде – за роман „Успон и пад Паркинсонове болести” (2006) и за роман „Контраендорфин”(2020). Године 2012. нашао се у најужем избору за ово признање са романом „Мајн кампф”. За књигу „Монголски бедекер” добио је „Нолитову награду”, док му је роман „Анђео атентата” донео признање Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић” и „Исодора Секулић”. Такође, први је добитник награде Фонда „Борислав Пекић”.
Најпознатија дела: „Фама о бициклистима”, „Почетак буне против дахија”, „Света маст”, „Кинеско писмо“, „Монголски бедекер“, „Пушачи црвеног бана“, „Очај од нане“, „На граловом трагу” („Фама о бициклистима”, други део), „Виртуална кабала“, „Тамна страна месеца“и др.
Učitavanje komentara...