Представљањем књиге песама „Дописивање самоће“ Миљка Митровића, на прави начин је обележен Светски дан поезије у препуном читалишту ужичке Народне библиотеке. Публика, међу којом је било највише Миљкових колега, бивших и садашњих запослених у ужичком недељнику „Вести“ и Радио Ужицу, уживала је у стиховима које је сам песник говорио. „Дописивање самоће“ појавила се из штампе крајем прошле године у издању издавачке куће „Кондер“ власника Зорана Јеремића.
С обзиром да је пандемија ковида успорила објављивање књиге песама „Дописивање самоће“ у њој нису објављене две најновије песме које сам песник Миљко Митровић сматра антологијским. Једна од њих је „Последња песма“ којом је песник и почео казивање својих стихова, рекавши: „Слушајте ме пажљиво, ако сте ми пријатељи“. -Ја сам име и презиме са корица ове књиге. Уз то, ја сам и ћутљив човек. Сав мој живот је био у одрицању и давању. Рекох, ћутљив сам човек јер знам да је у ћутању сигурност, како је писао Андрић, а ја додао, у ћутању је сигурност и оних који ћуте и оних о којима се ћути. Тек, бавио сам се послом који је био више галама - новинарством. Ја и сад зазирем од тог заната, али сам био и просветни радник и отворено ћу признати да ћу умрети жељан учионице. Рођен сам у Косјерићу. У том градићу сам толико познат да о мени нико ништа не зна. Ужице је град моје младости и безмало укупног радног стажа – рекао је, између осталог Митровић и подсетио се и својих награда за поезију од којих је за њега најзначајнија прва награда коју је добио у младим данима на међународном конкурсу у част Бранка Миљковића у Нишу на којем је учествовало 1.512 песника из више од 20 земаља. За Митровића су стубови српског песништва, Његош, Лаза Костић, Дис, Момчило Настасијевић, Дучић и Бранко Миљковић. Данас су за њега добри, сјајни песници Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Стеван Раичковић, Милован Данојлић, Љубо Симовић који је по његовим речима „чудо божије“ и разлегли су се стихови Љубе Симовића.
-Савремена српска поезија углавном је клонула. Дескрипција, само опис и песници данас ниушта друго не улазе. У тренду су данас романи - рекао је између осталог Митровић. Зоран Јеремић, ужички књижевник и новинар, власник издавачке куће „Кондер“ казао је да је Миљко Митровић од првих стихова до ових који су објављени у новој књизи, био „заокружен песник“. Миљка је прво упознао као новинара читајући његове текстове које је писао у недељнику „Вести“ који су били „стесани, склесани тако да је сваки био мала песма у прози“, затим је упознао Миљка као сјајног беседника, а онда као песника.
-Када сам откривао његов имагинативни, метафорички простор, када сам почео да слушам тај звук његових стихова, схватио сам да је то необичан језик, самосвојан. Он је јединствен песник по ономе што је његова тема, мотив, то је увек нешто што добује између сна и јаве. Он се бави суштинама, не околиша. Љуба Симовић за његову поезију каже да је „његов израз концизан, а мелодија бескрајна“. То је заправо Миљко – рекао је Јеремић.
Милуника Митровић, песникиња и књижени критичар, којој је Миљко Митровић био наставник у основној школи, рекла је, између осталог:
-„Дописивање самоће“ - необичан наслов нове песничке књиге Миљка Митровића наговештава још необичније поетичко ткиво укупног песниковог света које маркира међусобни однос ове две наизглед обичне речи, такође, тајанствене колико и сам аутор. У сваком случају обе речи су важна тематска и метафизичка оса певања и мишљења овог сасвим особитог песника вечне „Тамнаве“, запућене у додир другог света, негде у недохват простора „иза чула и чела“, где можда „после свега нема никога“. Овом раскошном књигом укупан песнички концепт Миљка Митровића сада се указује јасније заокружен, кристализован у прах и бол мишљења – као круна једне доследне и својеврсне поетичке авантуре. За Милунику Митровић незаобилазне речи „светиљке“ у поезији Миљка Митровића „из којих све извире и у којима се све сустиче“ су Сан, Самоћа и Смрт. -Сан је Бог за овог песника, Самоћа је љубав и живот, а Смрт коначности доказ, нигдина – навела је Милуника Митровић.
Миљко Митровић (1938) рођен је у Косјерићу где и данас живи и ствара. Школовао се у родном месту, у Ужицу и Београду. Као наставник српског језика радио је у Сешој Реци код Косјерића, али је најдуже, до пензије, радио као новинар и уредник у нашем недељнику „Вести“ и на Радио Ужицу. Митровић је до сада објавио две књиге поезије, односно, прво 2003. и допуњено издање 2004. под истим насловом „Тамнава“ у издању београдске „Просвете“. Ову књигу поезије, како сам каже, „исписивао је 40 година. Ја пишем мало, али врло“. Стихове је објављивао у часописима, заступљен је у антологијама, а добитник је и неколико престижних награда за поезију.
Код мене светлост има говор, она се чује. Моји рецензенти уочавају моју окренутост језику. Др Душан Бошковић каже, да у мојој поезији има толико неочекиваних језичких обрта, чак и озвучавања сугласника. Драго ми је што је то приметио, и све је то по Бошковићу, увиђање самоће.
-Смрт кажу да је најгора, а ја велим, смрт је реинкарнација живота, неког могућег, зато није страшна колико је страшна самоћа.
Učitavanje komentara...