“Паунова награда” Андрији Марковићу

Добитник 33. Паунове награде је песник из Ужица Андрија Марковић за збирку поезије “Мало пре него што ће сунце заспати” која је објављена у издању Народне библиотеке Ужице. Премијерно приказивање књижевне манифестације „Одзиви Пауну”услед епидемиолошке ситуације ове године реализовано у онлајн формату

Селектор у својој беседи поводом доделе награде и у слову о песничкој продукцији са подручја Златиборског округа, песник Милијан Деспотовић каже да је песничка књига Андрије Марковића интелектуални дневник који одише светлошћу духа времена свога савременика, пуна сликовног доживљаја које смо сви на неки начин испратили у прошлост.

- Марковић је своје песме дахнуо природом љубави на начин како је то певао Паун Петронијевић. „Мало је у нас песника, као што је Паун, који су у поезију уносили неслућене трептаје емотивности доведене до широм отворене душевне панораме која је по себи најљудскије трагање за добротом и смислом.” Може се казати да је особитом оригиналношћу певања Андрија Марковић на Пауновом лирском путу. Његова „река живота” памти „жубор који недостаје”, у крвотоку, попут Паунове „Мале птице”:

У зраку у шуму у трену има те свуда Увек на сваком месту крај кућног плота Твој пут је прав и кад кривуда Крвотоком мојим по реци живота. Време је минулица, тече „попут воде”, све буде и прође „само ти остајеш (…) и после мене”, каже наш песник. Жена заслужује више живота, песници их чине таквим јер, како каже Андрија „Нежности на свету нема без жене”. Његова љубавна поезија је пуна мушке душевности и поштовања другог пола, одраз личног морала за стапање осећања. Чита се и живи, ко је волео тај и поезију воли, препознаје се у њој а Марковићева поезија је живи отисак љубави. Дучић је записао да је „љубав највиши продукт културе”, ова поезија припада тој култури културе. Тиме су на добитку и љубав и култура.

Овај Песник пише ређе у слободном стиху, више је ту рима коју тонира стиховна музикалност и наглашена речитост. Пише „песме радосне/ (…) да риме однесу/ небо да опесме”. Нашао је једну лепу реч за творца дела, каже да је то „делар”. Каква је то снага речи, сама она је за себе песма. Отвара језику нове могућности. То је Марковићево поетско „словце”. Он је градинар по вокацији и образовању, поезијом је узвисио свој словарник, а много је повода за вишу лирску спратност, на којој се песме рађају и чекају свог песника. Он се сигурно тамо успиње:

У неком предграђа мога словца, Увек чучи нова песма. Она рови попут ровца, Ил веном тече као чесма. Маштом сенчим бехарово платно, Листам дане у листове књиге, Живим тако уз животно клатно, Мислећи на песме заборављам бриге.

И збиља, стихови Андрије Марковића имају ту лековну моћ, отклањају бриге док мисаоно улазе у читалачке вене и лакше се тако, савладавају путеви живота, враћа време, буди носталгија, а наш славуј риме није још сигуран ко у њему пева. Дугује он свој глас свему оном што може да врати и запамти, све оном што као делар створи, зато каже: „Пустим песме кроз прозор мом славују.” И тако се слушају „док врапци из песме, траже стара гнезда”. Много је топлих гнезда језика нашег очувано у овој поезији као приносник миљеу баштине и таштине наше, а књига се издваја у песничкој продукцији свога времена. И зато немам дилему: Овогодишњи добитник „Паунове награде“ је Андрија Марковић за песничку књигу „Мало пре него што ће сунце заспати“ која је објављена у издању Народне библиотеке Ужице. (Из беседе песника Милијана Деспотовића поводом доделе “Паунове награде”)

Прве песме

Андрија Марковић је рођен 1948. године у Косјерићу, живи у Ужицу. Прве песме објавио је 1962. године у листу "Вести”. Објавио је књиге "Далека нека река” 1999, "Дно огледала” 2003, “Кад дамари завире у душу ћире” 2006. и "Мало пре него што ће сунце заспати” 2020. године. Архитекта је у пензији и врстан стручњак за свет урбанизма и градње.

Из песничке продукције писаца са подручја Златиборског округа у књижевној сезони 2020/2021. у ужем избору за Паунову награду нашле су се књиге песама: „Мало пре него што ће сунце заспати“ Андрије Марковића „Моја мама зна шта се дешава у градовима“, збирка песама Радмиле Петровић; „Млеко“ Дубравке Матовић; „Срж“ Виде Ненадић; „По-свете“ Гордане Боранијашевић и „Цигански велики сан“ Предрага Пеђе Јовичића.