-Суштина је била да не одустанемо, да се не заразимо и не пренесемо инфекцију неком другом. Лично моја жеља била је да будем од користи. Рад са пацијентима био је веома специфичан и тежак док смо се борили за сваки живот -истакао је за “Вести”др Раде Мијаиловић, начелник Службе анестезиологије и реаниматологије са интензивном негом и специјалиста за медицину бола Опште болнице Ужице који је радио у Болници “Др Драгиша Мишовић” у Београду током епидемије ЦОВИД-19.
Ужички анестезиолози, инфектолози и анестетичари помагали су својим колегама у београдским болницама крајем марта и у априлу у јеку епидемије коронавируса у Србији. Они су наши хероји који су у тим најтежим данима поднели велики терет у лечењу заражених и у борби за сваки живот. За “Вести” говоре о својим искуствима, изазовима, тешкоћама, али и препорукама за све грађане.
Др Раде Мијаиловић, анестезиолог наводи да су у групама одлазили у београдске болнице. Позив да помогнемо колегама у борби са коронавирусом био је велики изазов за све нас лекаре и анестетичаре. Обавезе смо буквално остављали истог дана, нисмо имали слично искуство, многи имају породице са децом, али нико није правио никакав проблем.
-Поносан сам јер смо се ми из Здравственог центра и Опште болнице Ужице добро показали у београдским болницама “Др Драгиша Мишовић”, на Звездари и Земунској болници. Из наше болнице у “Др Драгиша Мишовић” отишло је 11 анестезиолога и то Жељана Чучковић, Данијела Радовић, Марина Гојгић, Бранко Тешовић, Ивана Бацетић, Данијела Божовић, Виолета Драгићевић, Данијела Поповић и ја, као и специјализанти Ненад Ђедовић и Радомир Словић. Позиву се одазвало и осам анестетичара и то Ана Лончаревић, Дарко Јовановић, Ивана Дидановић, Никола Ћосић, Бојана Благојевић, Данијела Главоњић, Радојка Станић и Периша Петрић који су били у болницама у Земуну и на Звездари.
-Било је страха од непознатог, али ово је пре свега велики професионални изазов. Суштина је била да не одустанемо, да се не заразимо и не пренесемо инфекцију неком другом. Лично моја жеља била је да будем од користи. Рад са пацијентима био је веома специфичан и тежак док смо се борили за сваки живот.
Ова болест је заиста остављала тешке последице на плућима и велики број пацијената је завршио на вентилаторима. Нажалост, велики број није успео да се избори што је био шок за све нас. Брзина којом се стање пацијената погоршавало некада је била запрепашћујућа. Примера ради, ако је пацијент мало презнојен, задихан, после пола сата креће гушење и онда анестетичар и анестезиолог наступају по принципу за ковид инфекцију, наводи Мијаиловић.
У шест смена по четири сата радило је по четири-пет лекара и осам до десет сестара, па онда можете замислити колико је то људи који дневно циркулишу и колико је то опреме. Дешавало се и да неко “искочи” из смене због симптома, следи тестирање, замена колега који су већ били од почетка ангажовани. Све је то била потпуно другачија врста посла, а уједно смо морали да водимо рачуна и о себи.
Додатно оптерећење била је заштитна опрема јер смо носили скафандере, два пара рукавица, маске, визире и наочаре. Ми који већ носимо наочаре практично смо имали два пара на лицу, дешавало се и да опрема није одговарајући број, па је то стварало непријатност, а маске су остављале ране на лицу. Потпуно смо били непрепознатљиви, а као пример навешћу да сам свог друга из војске препознао на основу имена и презимена на терапијској листи. А најризичнији део био је пресвлачење после обављене смене. Док говоримо о том боравку у Београду др Мијаиловић истиче да најачи утисак је та паралелна стварност, буквално смо били концентрисани само на посао, па затим неколико сати одмора, али смо све време били у контакту са колегама да бисмо знали какво је стање пацијената. Са друге стране успут смо могли да видимо да је живот у Београду слично функционисао као и у Ужицу. Неки су се понашали као да се ништа не дешава, тако да је све деловало као да је ово само наш “рат” лекара и здравствених радника са коронавирусом.
Ван болнички смештај је добро функционисао, као и обезбеђен такси превоз после смена до хотела.По повратку из Београда неки од колега били су у самоизолацији две недеље.
Зато нам је аплауз грађана пуно значио и били смо поносни што је препознат наш рад. Што се тиче препорука нас лекара важно је да све мере које постоје треба испоштовати максимално. Када све то видите и будете у контакту са тим пацијентима знате да треба и друге да чувате, пре свега, од себе. Друштвено одговорно понашање морамо да спроведемо, јер у “мору” информације превише их је било које нису праве. Зато поштовати мере није толико тешко, колико тешке могу да буду последице.
Бити болестан и смештен у условима где су сви око тебе исто болесни, неизвесност да ли ће се стање погоршати, гледајући и колеге који су страховали да се и они не разболе, свакодневна стрепња и исцрпљеност су само још један делић слике о томе шта се све дешавало.
Мали је број лекара који су говорили конкретно о борби са вирусом и како то заиста изгледа. Стање на терену нису само цифре, што је и збуњивало, већ сазнање да могу оболети и млади људи, без придружених болести је нешто што мења перцепцију целе ове приче. Не постоји правило и нико не може знати какав је коме имунитет, јер се дешавало да млади људи имају тешку клиничку слику. По повратку у Ужице сазнао сам за пар пацијената за које сам мислио да ће све то пребродити, али нису успели.То ми је било поражавајуће после великог труда, терапије, жеље и њиховог оптимизма. Рад у тим условима је потпуно друга прича и остаје нам да се надамо да се неће поновити. Како заиста изгледа тај рад са пацијентима треба приближити људима. Анестезиолози су увек у сенци, као струка потцењени и непрепознати, а нисмо ни имали могућности да изнесемо свој став и кажемо како изгледа клиничка слика у пракси.
На првој линији борбе са најтежим пацијентима били су инфектолози и анестезиолози.Из Ужица је било ангажовано највише анестезиолога који су морали и да се прилагоде новој опреми и другачијим апаратима који су стигли у току епидемије. Све колеге су биле феноменалне, сви су презадовољни њиховим ангажманом, а највећа сатисфакција нам је била када се захвалио проф.др Предраг Стевановић, који је био координатор свих нас анестезиолога у Болници “Др Драгиша Мишовић” у Београду, закључио је др Мијаиловић.
ПРОЈЕКАТ „ВЕСТИ“ “ПОНОСНИ НА ЊИХ” СУФИНАНСИРА ГРАД УЖИЦЕ
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА
Učitavanje komentara...