-Пре мог одласка о коронавирусу нисам размишљао, али када сам дошао у болницу на Звездари, видео све те пацијенте и људе који раде са њима, схватио сам величину проблема - рекао је Никола Ћосић, анестетичар Опште болнице Ужице који је радио у болници на Звездари у току епидемије ЦОВИД-19.
Крајем марта и у априлу преко 20 лекара и анестетичара Опште болнице Ужице помагало је својим колегама у београдским болницама “Др Драгиша Мишовић”, на Звездари и Земунској болници у току епидемије коронавируса у Србији. Њихов рад и допринос у у тој борби бележимо у “Вестима” како бисмо њихова искуства приближили грађанима и захвали им се за све што су учинили за пацијенте. Никола Ћосић, анестетичар Опште болнице Ужице истиче да је ово за њега ново и посебно искуство.
-Почетком априла уследио је позив да помогнемо нашим колегама у Београду, јер није било довољно особља, а све се дешавало великом брзином. Нико од нас није размишљао да се не одазове, већ смо се одмах спремили и дан касније кренули.Прво је отишло нас шест анестетичара и то у Земунску болницу Дарко Јовановић, Ана Лончаревић и Ивана Дидановић, а на Звездару Бојана Благојевић, Данијела Главоњић и ја. У следећој групи на Звездари су били Периша Петрић и Радојка Станић.
Нисмо знали ни какав ће нам бити посао, ни где ћемо бити смештени. Посла се нисмо плашили, него какви ће нам бити пацијенти. Када смо дошли било је много болесних, прве смене биле су изузетно напорне са тешким пацијентима, а опрема је додатно отежавала наш рад, истакао је Ћосић.
Највећи страх био је када сам ушао и први пут све то видео. Пре мог одласка о коронавирусу нисам размишљао, али када сам дошао у болницу на Звездари и видео све те пацијенте и људе који раде са њима, тек онда сам схватио величину проблема и са којим ужасом смо се суочили. Тешки пацијенти скоро да нису имали шанси, што је само отежавало посао.
Касније ситуација је била боља и те две проведене недеље су потпуно ново искуство у мом раду. Док разговарамо сећа се и просторије где су се сви тимови пресвлачили и где је било 120 пари обуће. То су невероватне сцене.
-Смене су нам биле по четири сата, а радио сам у интензивној нези где су били најтежи пацијенти од којих је већина била на респираторима. Обављали смо све послове које раде анестетичари у сарадњи са лекарима али и са сестрама интензивне неге јер је обим посла био изузетно велики.
Најтеже је било да када после једне смене поново дођем на посао и видим да нема свих пацијената. Већином су то били старији пацијенти који су имали придружене болести и велики број њих је преминуо.
Толико смо се борили за те пацијенте, па и када нисмо били у смени распитивали смо се у каквом су стању. Почео сам да памтим имена свих пацијената, што никада раније нисам радио. А када кренемо да скидамо те пацијенте са машина, видимо да смо успели и сви се добро осећамо јер знамо кроз шта смо све прошли. У то време најмлађи пацијент 1981.годиште први је скинут са машине, тако да је то била победа за све нас. Ми анестетичари направили смо групу и кад неког пацијента испратимо на одељење, сви се сликамо са њим-.
Поредећи са послом пре коронавируса Ћосић објашњава, да у овим околоностима где су се данима борили за живот пацијената, када их скину са машине пуно им је срце. То су ситуације које можда неки не могу да разумеју, јер не знају шта то значи.
И када сам се вратио у Ужице код колега сам се и даље распитивао шта је са пацијентима који су остали у болници.
С друге стране одлазак у Београд значио је и одвајање од породице. Никола има супругу која је исто анестетичар и двоје мале деце.Због породице када се вратио био је изолован и тестиран. После негативног резултата поново су били заједно.
-Више сам се плашио када дођем кући да ћу можда некога другог заразити, него да ће се мени нешто догодити. Ако се заразим онда ћу опет отићи и бити одвојен од породице и пријатеља. У суштини водили смо рачуна, добра нам је била опрема и увек смо имали некога ко нас облачи и свлачи.Пратили су шта радимо и посебно се водило рачуна на свлачењу заштитне опреме јер је ту постојала велика могућност да се заразимо. Зато упућујем све похвале за болницу на Звездари јер су максимално водили рачуна о својим радницима. За време мог боравка нико од нас није био цовид позитиван. Сви смо практично имали на лицу повреде од маски, а ја сам на носу имао отворену рану.
Све ово кроз шта смо прошли није шала, нема везе са политиком и зато поручујем да треба водити рачуна, јер још увек није готово. Уведене мере су биле добре јер би у супротном болнице биле претрпане пацијентима. Надам се да у наредном периоду неће бити више оболелих, али и да је много њих то прележало без икаквих последица. Ово је био огроман изазов, први пут смо се сусрели са нечим потпуно новим и ми, као и колеге у великим центрима. Зато желим да се захвалим свим људима са Звездаре и свом особљу Хотела “Палас” у Београду, јер су били изузетни према нама и олакшали нам боравак, поручио је Ћосић.
ПРОЈЕКАТ „ВЕСТИ“ “ПОНОСНИ НА ЊИХ” СУФИНАНСИРА ГРАД УЖИЦЕ
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА
Učitavanje komentara...