Овај град би без позоришта био духовно сиромашнији

Зоран Стаматовић, директор Народног позоришта Ужице, интервју за недељник "Вести".

Крај прошле и почетак ове године обележиле су две награде које сте лично добили. Награда „Витез позива“ коју додељује Лига експерата за рад којим се бране универзалне вредности, самим тим и професионализам, уручена Вам је почетком децембра, а затим, почетком ове године, добили сте Вукову награду за 2022. коју додељује Културно-просветна заједница Србије за посебне резултате остварене у раду у култури, образовању, науци на „свесрпском културном простору“. Како сте их доживели и да ли је то неки знак?

- Почећу од краја питања. То је знак да би требало да идем у пензију, да сам полако некакве своје активности довео до кулминације, али се тако уопшете не осећам. Сматрам да још доста тога могу да урадим. Драго ми је због награда, врло пријатно се осећам због тога што су признања дошла са те две стране, а највећа су које они додељују. Дивно ми је било са свима који су та признања заслужили и моја маленкост међу њима помислила је за тренутак да сам могао да урадим и више него што јесам.

Шта Вама лично, као менаџеру, значи позоришна уметност? Цео живот сте тесно везани за ужичко позориште, да ли сте пожелили некад да одете, која Вас је магија везала за ову уметност?

- Мој први професионални ангажман и заснивање сталног радног односа био је у ужичком позоришту и ево, до данашњег дана сам остао овде. Радио сам на разним пословима, од билетара, вођења бифеа, развођача, секретара позоришта, помоћника директора до директора. Све ове послове сам ревносно обављао и постигао сам одређене резултате. Када сам продавао улазнице, а то сам радио на проценат, једном сам забележио рекорд у продаји и примио сам плату већу од првака драме, директора и секретара фирме. Тога се радо сећам. Док сам водио бифе, то је био најбољи бифе у граду. Уопште, цело моје ангажовање увек је било усмерено ка послу. Мислим да сам запоставио и породицу и лични живот, а тиме се не поносим, да бих што више био у позоришту, јер да би оно функционисало неопходно је и физички и психички увек бити присутан у њему. Тај велики ангажман некад буде и велико оптерећење. А, времена су тешка. Од рата деведесетих до рата у овом, 21. веку, смењивали су се тешки догађаји, пандемија, који су нас увек терали да поново учимо и да се сналазимо. Зато сам морао да подмлађујем свој дух, да мотивишем сараднике. Ентузијазам ме је одржавао од почетка до данас и ниједном нисам имао дилему да одем из позоришта иако сам имао примамљивих понуда.

Који је значај ужичког Народног позоришта, колика је вредност његовог постојања и какво му време предстоји?

- Од 1856. године када је у Тетралном друштву формирано ово позориште оно је било нови прозор у свет. Љубомир Симовић је с крова Гимназије видео Лондон, Париз, Нјујорк, а ми смо кроз његова и дела свих наших познатих Ужичана афирмисали, редитеље, писце, сценографе, костимографе и глумце, пре свега, да буду део света, позоришног живота уопште и да тако отварамо перспективу Ужицу. Мислим да смо и кроз наш редовни репертоар, али и Југословенски позоришни фестивал оформили публику којој је заиста стало до овог позоришта. То видим по структури гледалаца у сали, а волео бих да их буде и више. Мислим да овај град не би био исти без позоришта, а сигурно би духовно био сиромашнији. Позориште је само по себи синкретична форма, осим што је глумцима и редитељима дом, оно окупља и феноменалне сликаре, композиторе који су расли уз нас и прерасли нас, радили и у другим позориштима и у својим уским струкама постизали још веће резултате. Позориште је увек било уточиште за слободну реч, за свакога ко жели веће постигнуће и себи и свом граду, а Ужице важи за слободарски град и ми смо се трудили да тај слободарски дух и слободу у најширем смислу те речи афирмишемо кроз наш репертоар.

Двоје глумаца Народног позоришта Ужице, Дивна Марић и Момчило Мурић, у јануару су стекли право и званично су отишли у пензију. Истина је да глумци никада буквално не одлазе у пензију, јер играју док могу и док их зову редитељи и позоришта. Међутим, јасно је да вам је двоје сјајних глумаца у ансамблу мање?

- Играће они и даље у својим поделама, али и у новим улогама. Нјих је немогуће заменити, они ће свој пут наставити овде у другој врсти ангажмана, а добро би било да та два радна места попуне двоје младих људи.

Колико је тренутно стално запослених глумаца и хоћете ли имати могућности да примите нове, младе глумце?

- У нашем позоришту је укупно 32 стално запослених од којих је осам глумаца и по уговору је ангажовано још њих шесторо. Тако је сада наш ансамбл међу најмањима у Србији. Последњи пут када смо запослили глумца било је пре две, три године. Жао ми је што је то тако, јер је младост носилац развоја. Мој став је да сви који заврше глуму дођу на пробни рад одве и онда ко се покаже буде примљен за стално. Моје је да указујем, молим и да тражим, а наш оснивач, Град и буџет одлучује о томе.

Почеле су пробе нове представе „Р.У.Р.“ К. Чапека у режији Драгане Варагић. Када можемо очекивати премијеру? Шта још планирате да радите у наставку ове позоришне сезоне и на који начин?

- Вируси веома ометају пробе нове представе „Р.У.Р.“, али и функционисање позоришта, уопште. Разбољевају се глумци, али и други запослени. Ево, вечерашња представа „Д Пиг“ (9. фебруар) биће одиграна, јер су се глумци договорили да се сами шминкају, пошто је једина шминкерка болесна. То ће урадити и на гостовању на Златибору. Хвала глумцима за то. Зграда нам је ових дана хладна, јер је једини мајстор парног грејања, такође, болестан. Да би позориште функционисало, и глумци и људи у техници који су носиоци сложених послова морају имати замене, јер ако неко искочи, све стаје. Зато је неизвестан датум премијере, али се надам да ће бити крајем априла. Финансијска конструкција за представу „Р.У.Р.“ је затворена, јер је била у плану за прошлу годину. Припрема нове представе требало би да почене крајем јуна, а премијера би била 24. септембара. Ускоро ћемо знати који ће то текст бити, а радиће наша позната редитељка Снежана Тришић. После тога, ако успемо да затворимо круг спонзора, представу би требало да ради македонски редитељ Мартин Кочовски са којим смо направили велики успех. Међутим, ово је за сада само у разговорима.

Да ли сте задовољни издвајањима Града Ужица за за ову годину за потребе Народног позоришта?

- Никада нисам у потпуности задовољан. Молимо за више, али градски буџет одређује приоритете. Надамо се корекцијама у ребалансима.

Наредне године Ужице је престоница културе. На који начин ће Народно позориште бити укључено у овај пројекат?

- Позориште има четири активности које нам је град наменио и колико ћемо их испунити, зависиће од буџета. Планирали смо да урадимо представу по тексту Лјубомира Симовића, као и „Дошљаке“ Милутина Ускоковића, затим да ревију дечијих представа која се одвија у октобру подигнемо на виши, фестивалски ниво регионалног карактера и да се Југословенски позоришни фестивал „Без превода“ врати на ниво на којем је био, да награде буду значајније као што су некада биле, да се вратимо на пет чланова жирија, да не стрепимо да не можемо да доведемо представу која заслужује да буде на фестивалу због финансијских немогућности. Прошли фестивал смо одржали захваљујући нашој верној публици, али и уз велику подршку сваког позоришта које је учествовало, јер су сносили велики део трошкова гостовања што није била њихова обавеза. Изашли су нам у сусрет у име дугогодишње сарадње и због тога што цене наш фестивал, али такав однос не може трајати вечно.

Колико сте имали прилику да као коселектор Југословенског позоришног фестивала „Без превода“, до сада погледате представа?

- Бојан Муњин је поднео оставку из приватних разлога и неће бити више коселектор Југословенског позоришног фестивала. С обзиром да овај посао сам не могу да урадим, у наредном периоду позориште ће као организатор и домаћин ЈПФ-а, предложити Савету Фестивала име новог коселектора. Оно што сам до сада успео да погледам, радује ме што у позориштима јужно од Саве и Дунава има изузетних представа, добрих редитеља, квалитетније су у односу на раније периоде. Београдска позоришта, такође, започела су ову сезону веома добрим представама, а и у Војводини има представа које завређују да дођу на наш фестивал. У Хрватској сам стигао да погледам две, док у Црној Гори нисам гледао још ниједну представу. Ипак, до краја јуна биће заокружен шири избор из којег ћемо издвојити најбоље.

Каква ће финансијска подршка ЈПФ-у бити у овој години?

- И град и ресорно Министарство су обећали да ће издвојити по 4,5 милона динара што је више него прошле године, када је град издвојио 4,1, а Министарство 1,5 милион динара с тим што је Министарство обезбедило још 980.000 динара преко одређених невладиних организација. Наравно, прошле као и свих протеклих година, наши суграђани, љубитељи позоришне уметности били су највећи ослонац овом значајном фестивалу.

Како сагледавате положај позоришта данас код нас?

- Живимо у опасном времену што се неминовно одражава и у позоришту, а без добре комуникације међу уметницима нема ни великих догађаја. Позориште је уточиште слободе и слободне речи свуда, надам се да ће тако остати и у будуће, да ће моћи да говори против рата, мржње и било које дискриминације.