Љиљана Ивковић (55) из Луновог Села једна је од сеоских жена које су померале границе пољопривредне производње у ужичком крају. Ова вредна Ариљка из Радошева која је удајом постала Ужичанка наставила је са супругом Добривојем да унапређује имућну кућу Ивковића чије се газдинство простире на 22 хектара у Лужничкој долини која може да храни цело Ужице.
Поред тога што што је врстан повртар Љиља је пре свега ослонац куће, супруга и мајка три кћерке и поносна бака петоро унучади. Заштитни знак њене производње је боранија „путерка“ чији квалитет никада не изостаје.
-Тајна је у старинском семену које упорно чувам и од кога поред Лужнице расте најбоља боранија. Хибриди ме не интересују и нису за то. Повртњак је на обали реке и нема проблема са наводњавањем, раде пумпе и боранија има воде – прича Љиља која не заборавља да помене да је повртарски занат наследила од свекрве која је пре ње четрдесет година држала тезгу на ужичкој пијаци, па и на старој код хотела „Златибор“.
Поред производње поврћа на отвореном, у пластеницима са заштитним мрежама, не запоставља сточарство због стајског ђубрива и тренутно држи три краве мада их је раније имала пет. А ту је и малина коју Ивковићи гаје на око двадесет ари. Прогнозе да хране неће бити довољно у свету све су учесталије. Врхунски пољопривредни произвођач из Лужничке долине слаже се да ће бити тешко, а разлоге види у промени климе.
-Људима је немогуће радити на 50 степени, а камоли биљкама. Као непосредни произвођач сваке године видим да има све мање приноса, а самим тим и хране. Не због тога што сељак мање производи или мање улаже, већ једноставно су температуре неиздрживе, посебно ове године, јер изнад 33 степена биљка не може да ради - јада се Љиља и сведочи да клима није као што је била некада и да суша односи зној сељака. У Лужничкој долини су имали и поплаву 13. јуна баш када је требало садити паприку, после чега киша није пала три месеца тако да ће род сигурно подбацити. Каже да су улагања увећана неколико пута и да је килограм вештачког ђубрива скочио са прошлогодишњих 42 на 120 динара, а треба и горивѕ за пумпе, најлона, мрежа, препарата, и све је скупље него лане. Наводи да производњу одржава воља за радом и љубав према биљкама, а да се често рад сељака не рачуна.
- Међутим, нисам се никад покајала што сам остала на селу. Не волим град, али зато природу и биљке обожавам. Када желим да се одморим идем на Златибор, а не на море. Само да је зелено, шетам поред језера, одем до споменика и лепо ми је – прича Љиља која упозорава да жена на селу себи мора приуштити одмор, отићи у бању, дружити се што није било својствено старијој генерацији жена на нашем селу. Она напомиње да се све може кад се хоће и да укућани наизменично распореде за одлаузак у бању.
-Ако одмор и дружења себи не приуштимо зашто живимо? Волим да идем на излете, ево спремам се на „Купусијаду“ у Мрчајевце, а била сам недавно у Стопића пећини – збори Љиља увек насмејана и ведрог духа и поручује да више пажње треба посветити сеоским женама и у медијима заступити пољопривредне теме које су на телевизији присутне „у пар емисијица“.
Посебно истиче активности Женског центра Ужице и организацију радионица и дружења за Нову годину, Осми март, РРА Златибор и задругу „Здравчица“, пријеме поводом Светског дана сеоских жена у Граду Ужицу, Пољопривредну школу у Пожеги Центра за органску пољопривреду из Ужица чија предавања редовно похађа...Каже само да је тога више, да живи оно што је започето и традиција не прекине. Михољски сусрети села у Луновом Селу и те како су добродошли и на њима неће изостати.
За сваког од нас, па и за Љиљу постоје у животу тренуци незаборава. Поред рођења своје деце и унука за њу је то био тренутак када је у Народном позоришту примила највише градско признање за област пољопривреде поводом 9. октобра Дана града..
-Моји су тада били у свечаној сали и присуствововали церемонији. Немојте ме питати какав сам осећај имала када сам изашла на бину и примила плакету. Ја, која сваког дана радим са земљом имала сам утисак да ми од треме тло измиче под ногама. И ми са села били смо равноправни са другима, интелектуалцима, научницима и неко је приметио и наш и мој рад – сећа се Љиља вечери када су искриле сузе радоснице у години када је остварила рекорд преваливши преко руку 30 тона свежег поврћа. У времену кризе и куповине на 300 грама и на пијаци у Ужицу као верујућа Љиља Ивковић увек дарује муштерије уз речи „да ми боље роди“, јер зна да ће се добро добрим вратити свесна да као једна од сеоских жена посебно у овом времену ради изузетно важан посао за Србију.
Шта је јако село?
Јако село јесте тамо где има људи и радне снаге. Луново Село је одувек било повртарски крај, али сада у мањој мери него што би се могло. Има много људи који су престали да се баве повртарством и зато је мање хране из наше долине. Одлази нам омладина. У школи сада има 30 ђака у комбинованом одељењу. Добро је што у селу имамо амбуланту, пошту, две продавнице, кафић, фризерски салон, бензинску пумпу, а шалимо се да само банку немамо! Имамо и неколико фирми. „Пино арт“ који прави купатилски намештај запослио је много младих људи, имамо фирму која прави варјаче и кошнице, „Олексову“ плантажу боровница. Ипак, волели бисмо само да нам је више младих у селу. Навикла сам тако.
- Са моје тезге се увек однесе 10-15 килограма робе коју поклоним. Увек више, никад мање. Навикла сам тако и просто кажем „да ми боље роди“. Другачије су и потребе. Ако жена живи сама и прави ђувеч и каже ми 300 грама бораније, ја то разумем. Најважније је да на пијац доносим оно што једе и моје унуче. Била би грехота да је другачије...
Сам свој газда
- Задовољна сам својим животом. Имам слободу и свој сам газда. Кад се ради ради се, али када хоћу да одморим могу то себи да приуштим – каже Љиља Ивковић.
„Пар емисијица“
Поручује да више пажње треба посветити сеоским женама и у медијима заступити пољопривредне теме које су на телевизији присутне „у пар емисијица“.
- Мало је више аграрних тема у јавности ове године, али само због кризе и страха од несташице хране, додаје она. Тек се сада види колико је храна важна, јер одакле је увести, из које земље када се свако бори за себе – сматра она.
Učitavanje komentara...