Публици Југословенског позоришног фестивала представили су се глумци Народног позоришта из Сарајева. Они су извели представу “Иванов”, по Чеховљевом тексту, а у режији Паола Мађелија.
За редитеља је ова представа прича једног промашаја званог живот, приповетка нашег бола, али и прича о пријатељсртвима, изгубљенимљубавима и осећањима која никад нису реализована.
Марина Миливојевић Мађарев, доктор театролошких наука и водитељ округлог стола: Ово је комад којим почиње златно доба писања Чехова. Он је јако важан јер отвара велико питање којим ће се бавити читав 20. век - шта је то суштина човека? Мислим да је Мађели овде покушао да одговори шта нас гура у досаду, огромно незадовољство, за које не постоји прави разлог, већ се оно генерише из унутрашњег незадовољства.
Александар Сексан, као Иванов, Николај Алексејевич: Почео сам из себе. Осећао сам се готово исто као лик којег сам играо. Искористио сам те приватне тренутке и емоције и транспоновао их у лик. Он је готово хамлетовски. Не може себи да да одговоре на есенцијална питања. Амбиција га поједе врло рано, то прераста у досаду, па у депресију, што је природа човека. То је човечија глад која је присутна код свих нас.
Амра Капиџић, као Ана Петровна, рођена Сара Абрамсон: Верујем да је могло све бити другачије, само да је имала њега. Суштина њеног живота је његова љубав. Кад он одустане, тог момента ми видимо болесну жену. Она верује да ако се он врати, она може наставити са животом. Из њене искрене љубави и себичности, јер сви смо себични када волимо, веровала је да ће се он вратити, а она оздравити. Мислим да никада није помислила да ће умрети. Мрва љубави све нас држи у животу.
Маја Изетбеговић, као Саша кћи Лебеђевих: У почетку Саша врло тврдоглаво верује у љубав, у гроб би са њим колико га воли. Средина јако утиче на нас и она се изгубила у тврдоглавости, себичности, љубави, себичности, дуговима, испразности. Свега је свесна, али тврдоглави карактер и љубав је возе даље и она се мења. Он јој постаје досадан и одлучује да се убије. Желела сам да она верује у љубав, али то се на крају претвара у нешто друго. Она одрасте из девојчице у жену, која се још није удала, а већ има тегобу брака.
Зијах Соколовић, као Шабељски, Матвеј Семјонович, гроф, његов ујак: Гроф каже – био сам слободан, богат и понекад срећан, а сад сам уљез, свиња и понекад личност. Верујем да и у публици постоје многи који се тако осећају. Осим тога, ту је и реплика: “Лако је теби, кад ти немаш свој поглед на свет. Ја имам иако ми је тешко.“ Људи немају свој поглед на свет јер је то скупо и трагично. Зато имају колективни поглед на свет. У времену којем живимо, све се може купити и продати. Када сам почео да радим са Мађелијем и колегама, био сам срећан јер се лик који играм ипак не прода.
Ермин Браво, као Љвов, Јевгеније Константинович, лекар: Чехов је велики писац и дивно одјекује и данас. Сви када мисле о Иванову полазе од осуде. Увек смештамо људе у категорије, осуђујемо. Ретко смо спремни ући у туђе ципеле. Шта је данас досада? Више немамо времена за меланхолију. Све је интензивно, а и даље нам је досадно. Нема предаха ни у овој представи, јако је експресивна и турбо. Нема пауза и спорости, што очекујемо од Чехова и такве теме, зато што је данас свет такав.
Мерима Лепић Реџеповић, као Бабакина, Марфа Јегоровна, млада удовица, поседница, кћи богатог трговца: Има у Босни изрека- изнутра белајли, около калајли. Таква је моја Бабакина. Осећам да живим у свету филтера и никад не знам како се неко осећа. Тако играм и овај лик. Жели да доживи истински додир, али тога нема. Заглављује се у тој ситуацији, не налази излаз.
Алдин Омеровић, као Боркин, Михаило Михаилович, даљи рођак Иванова, управник његовог имања: Он на прву делује као прагматична сеоска варалица која зна шта треба да ради, што ми није била довољна провокација као глумцу. То сам повезао са данашњим временом, па осим што је прагматичан, има потребу да га продрма, пробуди и каже - човече, не живи се тако.
Мак Ченгић, као Гаврило: Пре Мађелија нисам доживео да режисер толико воли глумца и да му је он првом месту. Он све наше ликове има у малом прсту. Са јако мало речи нас је извео на прави пут. Мислим да смо сви једни другима били јак ветар у леђа, направили смо ансамбл представу у којој јако уживамо. Дино Бајровић, као Банкар: најмлађи сам у ансамблу и имам најмање искуства. Био је то диван процес. Уз помоћ колега и редитеља створио сам лик који је прилично иритантан публици, успео сам да изађем на крај са онима који извлаче само своју корист.
Андреј Чањи, позоришни критичар: Представа почиње чувеном Чеховљевом пушком - појави се у првом чину, опали у трећем. Иванов је енигма, може да се тумачи на много начина. Наводно је написан за две седмице. Тада је био висок степен суицида међу младима у Русији и Чехов је саветован да пише о томе. Може се тумачити из тог угла. Самоубиство може имати и драматуршку функцију са питањем – да ли човек може да чини зло, иако није зао? Да се није убио, био би материјалиста и егоиста. Ипак, испада да није, иако све време чини зло и свестан је тога. Иванов може да се посматра као књижевни експеримент.
Овој представи публика је дала оцену 4.
Недељно вече на фестивалу обележиће представа “Очеви и оци”, по тексту Слободана Селенића, у режији Вељка Мићуновића, а у извођењу глумаца београдског Народног позоришта.
ФОТО: Радован Баја Вујовић
Učitavanje komentara...