-Годинама уживамо један комфор, када је реч о управљању отпадом, који се огледа у могућности да свој отпад, било које врсте и структуре, одложимо било када, било где и у било којој количини, без да имамо икакву одговорност за такво поступање. Онда за то платимо рачун који нам се испоручи у уверењу да смо испунили своју грађанску дужност. Управо овакво размишљање и поступање нас је довело до ситуације да више немамо места за депоновање, да смо незадовољни услугом коју добијамо од комуналних предузећа и да мислимо да плаћамо више него што добијамо заузврат-наглашава Радојевић
Ужице се често и рекао бих све чешће помиње у јавном простору, у контексту животне средине и то превасходно због великих проблема које има у тој области, годинама уназад - почев од својевременог одустајања од изградње централног постројења за пречишћавање отпадних вода, што за последицу има девастацију реке Ђетиње, преко цветања алги у језеру Врутци, па све до прекомерног загађења ваздуха у време грејне сезоне. Са друге стране, за Ужице се чује и захваљујући напорима којима се покушавају, у одређеној мери решити ови и слични проблеми. Тако је Ужице град “шампион” у Србији, по питању суфинансирања мера енергетске ефикасности на стамбеним објектима. За седам година спровођење овог програма, суфинансирано је близу 1.800 ужичких домаћинстава, која су унапредила своју енергетску ефикасност на неки од начина. Рекло би се да је Ужице послужило као узорни модел целој земљи, јер смо ове године сведочили и државном програму субвенција у овој области. Друга ствар, по којој се Ужице позитивно препознаје, јесте први регионални систем управљања отпадом у земљи - РЦУО „Дубоко“. Већ 10 година, овај град свој отпад санитарно збрињава, укључујући и важне искораке у примарној селекцији отпада и кућном компостирању, што се тек сада почиње примењивати и у остатку земље. Такође, радује и иницијатива за изградњу регионалног постројења за пречишћавање отпадних вода, у чијој изградњи учествује и наш град, чиме би и ово горуће питање, требало да се реши на одржив и еколошки прихватљив начин. Ипак, морамо бити реални и констатовати да је тренутних проблема у животној средини нашег града, још увек више, него што је решења. Остаје надање да ће се еколошка питања високо приоритетизовати у наредном периоду, код доносиоца одлука на свим нивоима, те да ћемо значајнијим резултатима у тој области тек сведочити, истиче за „Вести“ Милош Радојевић, виши саветник за животну средину РРА „Златибор“ и менаџер БWЛ пројекта.
Сви превасходно треба да знамо да је РЦУО „Дубоко“ један од малобројних функционалних система за санитарно управљање отпадом у Србији. Када кажем функционалних, мислим на способност да прими све количине комуналног отпада који генеришу његови оснивачи, да их третира у одређеној мери у своме центру за селекцију и да остатак санитарно депонује. И тако већ 10 година, уз свакодневне изазове којих је у комуналном сектору више него што било ко од наших суграђана може да замисли. Ово су чињенице које треба да нас охрабре да имамо основа да се надамо бољим временима и ситуацији у сектору управљања отпадом. Са друге стране, још увек нисмо у ситуацији да се опустимо у уверењу да ће то жељено стање доћи само од себе. Потребно је много рада, улагања, учења и жртвовања свих нас, како би ствари заиста биле боље у овој теми. Грађани региона такође треба да знају да садашњи начини поступања са отпадом нису адекватни и да их морамо мењати, ако желимо да штетна дејства отпада на животну средину ставимо под контролу. То је најважнија лекција коју требамо научити - промене навика и начина рада су основ за било какав напредак. Годинама уживамо један комфор, када је реч о управљању отпадом, који се огледа у могућности да свој отпад, било које врсте и структуре, одложимо било када, било где и у било којој количини, без да имамо икакву одговорност за такво поступање. Онда за то платимо рачун који нам се испоручи у уверењу да само испунили своју грађанску дужност. Управо овакво размишљање и поступање нас је довело до ситуације да више немамо места за депоновање, да смо незадовољни услугом коју добијамо од комуналних предузећа и да мислимо да плаћамо више него што добијамо за узврат. Када би се променила ова парадигма и уместо незаслуженог комфора, увео један одговоран однос према загађењу које генерише сваки појединац, верујем да би ствари добиле потпуно другачији ток и да би се стање у области отпада постепено сређивало. И ту долазимо до проблема – та промена изискује промену нас самих и одрицање од комфора на који смо навикли, а то смо најмање спремни да прихватимо. Када се свему овоме дода и пословична потреба очувања тзв. социјалног мира и подилажења јавном мњењу, онда су такве промене практично неспроводиве. На крају, томе и сами сведочимо кроз мноштво покушаја да се уведе ред у овој области, који су резултирали неуспехом.
Шта је све кроз пројекте последњих година обезбеђено за град?
Током последње деценије, у Ужицу је спроведено више различитих пројеката у теми отпада, финансираних из различитих извора, како иностраних, тако и домаћих. Како не бих нешто прескочио или погрешно интерпретирао, фокусираћу се на оне пројекте у чијој сам припреми и реализацији учествовао, од 2013. па све до данас. Реч је о четири пројекта које је кофинансирала Европска унија, кроз Програме прекограничне сарадње Србија-Босна и Херцеговина и Србија-Црна Гора, а који су се бавили: увођењем примарне селекције отпада у ужичке школе, затим увођењем примарне селекције отпада и компостирања у ужичка домаћинства, успостављањем система рециклаже употребљеног текстила и на крају увођењем система управљања кабастим отпадом, на територији целога града (БWЛ пројекат који је тренутно у току). Из свих ових иницијатива, за град је обезбеђено више врста различите комуналне опреме и возила који би се могли побројати на следећи начин:170 канти од 120 и 240 литара за 14 ужичких школа, 37 контејнера запремине 3,5 и 7м³, 2 камиона за потребе преузимања и транспорта отпада, 5.000 канти од 120 и 240 литара за 2.500 домаћинстава, 300 компостера за исто толико домаћинстава, 2 контејнера за употребљени текстил, 1 текстилна радионица функционално опремљена за рад 5 кројача, 20 контејнера запремине 1,1м³ за амбалажно стакло, преса за балирање селектованих сировина, 4 бокса за опремање рециклажног дворишта на локацији „Дубоко“, дизалица са утоварном руком (грајфер) и мобилна дробилица (шредер) за ситњење кабастог отпада. Поред набавке опреме, организовано је и на десетине тренинга за полазнике из ресорних градских служби, комуналних и других јавних предузећа, градских школа, као и за незапослена лица са евиденције НСЗ-а. Стиче се утисак да је, поред наведеног, највећи ефекат свих ових иницијатива управо подизање свести целокупне јавности (како стручне, тако и шире) о значају теме управљања отпадом у овом граду. Након што је свест подигнута, сада је реалније приступити озбиљнијим искорацима у теми управљања отпадом и то је извесно заслуга поменутих пројеката и Европске уније као донатора.
Ако је судити по степену утицаја на промену већ поменуте парадигме управљања отпадом, могу рећи да је значај актуелног БWЛ пројекта, који се бави кабастим отпадом, највећи од свих досадашњих. Разлог је јасан – мења се досадашњи систем који није дао жељене резултате и уводи се нови, који се у основи базира на суштинској промени наших навика. Ускоро крећемо са преузимањем кабастог отпада, тачно у одређеним интервалима и на одређеним локацијама, руководећи се са три основна постулата. Први, јесте чињеница да кабастог отпада нема свакодневно у сваком домаћинству. Штавише, он се генерише релативно ретко, могло би се рећи пар пута годишње (куповина намештаја и велика распремања домова и пратећих објеката). Други разлог, јесте немогућност комуналног предузећа да опслужи све кориснике (преко 20.000 домаћинстава) без претходно дефинисаног плана и динамике, посебно ако се зна да оно обавља широк спектар делатности и да хронично болује од недостатка радне снаге и техничких средстава. Трећи разлог за увођење новог система, јесте потпуно одсуство економске исплативости свакодневног бављења кабастим отпадом, на начин како се то до сада радило. Овај отпад, својим саставом, није претерано захвалан за даље третмане, самим тим ни његова тржишна валоризација није могућа, у значајнијој мери. Једном речју, његово управљање и збрињавање треба максимално рационализовати, што ће БWЛ пројекат покушати да уради.
Да ли је Ужице први град у Србији који ће радити на третману кабастог отпада и шта је по вашој оцени суштински најважније?
Кабастим отпадом управљају безмало све локалне самоуправе у Србији, јер њега неминовно има у комуналном отпаду који становништво продукује, али ми није познато да ико од њих има успостављен систем који заокружује читав ток овог отпада, на начин како га ми планирамо. У нашем случају, дефинишу се време и локација за преузимање, а затим се тај отпад накнадно разврстава и припрема за дробљење у специјализованој машини, како би му се смањио запремински простор, али и омогућио ефикаснији даљи третман. Најважније, за овако конципиран систем, биће доследност и придржавање свим дефинисаним корацима. Ово подразумева активно укључење свих актера, који се директно или индиректно баве темом отпада у граду, са посебним акцентом на инспекцијске службе и комуналну полицију. Није идеја да кажњавање буде једини начин за поштовање система, па би отуда едукација, лични примери, опомена, похвала и сличне методе, свакако требале да предњаче, а казне да остану само као крајња мера. Свесни смо да је 20 одабраних локација у граду, недовољно да би се пришло сваком суграђанину на подједнак начин, али ако се у обзир узму техничка ограничења комуналног сектора и надасве специфичност терена, тј. немогућност да се нађе већи број адекватних места за привремено постављање контејнера, онда брзо постаје јасно да је ово једно од ретко изводљивих решења. Некоме ће контејнери бити близу, некоме нешто даље, али је од суштинске важности да се разуме да је то последица објективних околности и потребе да се испоштују како саобраћајни, тако и безбедносни предуслови. Њихово постављање и пражњење, вршиће се последњег викенда у сваком месецу, што значи да ћемо у граду имати 12 пута годишње, прилику да одложимо свој кабасти отпад, у трајању од по 4 дана. На подручју сеоских месних заједница тај посао ће моћи да се уради 4 пута годишње, у трајању од по 7 дана. Детаљни временски оквири биће накнадно искомуницирани са становништвом и у томе се надамо активној подршци свих градских медија.
Све је више захтева али и финансијских издвајања за област заштите животне средине. Шта је на основу вашег искуства од посебног значаја за убудуће?
Одрживост система је најважнија, јер нам много не вреде сва финансијска издвајања, ако ћемо за годину-две морати све то да поновимо. Нема тог новца који би био довољан да нам реши све еколошке проблема, ако ћемо наставити да радимо као што смо радили и до сада. Отуда, свако финансијско издвајање треба да претпостави једну неупитну одрживост. Примера ради, ако смо уложили 190.000 евра да успоставимо систем примарне селекције у 14 ужичких школа, 2014. године, да ли је за очекивати да систем беспрекорно функционише и седам година након његовог успостављања или треба да поново улажемо у исту ствар и 2021. године? Исто тако, ако ћемо у систем управљања кабастим отпадом уложити приближно 280.000 евра, имамо ли оправдања ако пропустимо прилику да потпуно решимо тај посебан ток отпада, у Ужицу? Ја мислим да је одговор на оба постављена питања – НЕ! На чему конкретно мора више да се ради у наредном периоду? Ново време, носи нове изазове. Није било исто управљати отпадом 80-тих година прошлог века и данас. Потрошачко друштво, пренасељеност, отуђеност од заједнице, одсуство личне одговорности… само су неки од разлога због којих треба мењати и приступ бављењу овом проблематиком. Комунална предузећа нису организационо, често ни кадровски припремљена да се ухвате адекватно у коштац са свим овим. Отуда сам мишљења да треба улагати више у људе и то на свим нивоима, како би били способни да уоче проблеме на време, да прилагоде систем у ходу и тако предупреде веће проблеме. Сви камиони које купимо предузећима и све канте које поделимо грађанима, нису довољни да се проблем управљања отпадом реши, нигде, па ни у Ужицу. Потребни су људи, почев од посада које опслужују камион, преко радника на траци за секундарну селекцију, па све до креатора јавних политика у области управљања отпадом. Морамо их јачати, едуковати и усмеравати, како би били креатори и носиоци система, а не његови пуки извршиоци.
Опште је место да нам свима пуно смета када видимо да се појединци не односе како треба према животној средини. Али када боље размислите, схватићете да смо сви превасходно људи, те да се понашамо у складу са личним ставовима, појединачним капацитетима, васпитањем, али и у складу са простором који нам је неко оставио за такво поступање. Ако је једном нешто прошло некажњено, ако вам нико није указао на погрешно поступање, нема много основа веровати да се оно неће поновити. Отуда ми највише смета када видим да креатори јавних политика и они који их спроводе немају довољно храбрости да свој посао обављају у пуном капацитету, чак и када то води непопуларности. Док се то не промени, нећемо сведочити већим резултатима у овој теми.
ШАНСА ЗА НОВЕ ИДЕЈЕ
Гледајмо даље од свога дворишта, пружимо шансу новим идејама, подржимо системе који верују да ће направити промену, одрекнимо се лажног комфора зарад вишег циља… На крају, ако и не успемо - препуњени контејнери, каучи по улицама, дивља сметлишта и слично појаве, свакако нас чекају и њима се можемо увек вратити.
Učitavanje komentara...