Од успона до пада

Пише: Мирко Зечић

“Вести” ове године обележавају два значајна јубилеја - 80 година од почетка излажења листа и 50 година рада Радио (Титовог) Ужица. У нормалним условима датуми који значе врхунац рада и успешног пословања. Међутим, пракса нам говори супротно. Историјске околности учиниле су своје...Те 1971. године “Вести” су у фондовима имале више пара него моћна “Ваљаоница бакра”

Дошао сам у “Вести” када је лист славио две деценије постојања. У то време, а то је било почетком августа 1961. године, у “Вестима” је радило 8 (и словима осам запослених – директор, технички уредник, четири новинара и двоје у администрацији). Наставили смо светлу традицију рада у отежаним условима. Били смо на општинским “јаслама”, а то значи да смо се борили са материјалним тешкоћама. Имали смо мале плате, али велику веру у будућност. И мало по мало та вера се остварила. Доласком Јована Остојића (1963) за директора и главног и одговорног уредника та вера је постајала стварност. Почео се повећавати и број запослених, а и примања су стално расла. Приближавала се 70 година, а ми смо дубоко загазили у светлу будућност. У тадашњем срезу имали смо плате по висини одмах иза ЕПС-а. Било је средстава на претек. Нисмо смели да делимо колико смо могли, јер шта ће рећи Комитет (били смо у истој згради, ми у приземљу, а они на спрату). Тада се родила идеја о новом средству информисања – о радију. Све општине тадашњег среза, осим Пријепоља, изразиле су жељу и потребу за новим средствима информисања. Изразили су само жељу без материјалне потпоре. Главни терет поднели су ужичка општина и “Вести”. Те 1971. године “Вести” су у фондовима имале више пара него моћна “Ваљаоница бакра”. Али све се то до краја године утрошило на изградњу радија, што су запослени осетили на својим џеповима...

“Овде Радио Титово Ужице, на таласној дужини ...”

И коначно крајем 1971. године све је било спремно за почетак рада Радија (Титовог) Ужица. Око 17 часова сви смо се, заједно са гостима окупили у просторијама “Вести”. У студију за микрофоном спикери Гордана Стаматовић и Душан Станић, у техници за миксетом Винка Милићевић и Богољуб Недић. Свима срце убрзано куца. С нестрпљењем очекујемо тај тренутак. Тишину прекида шпица “Златиборе шири...”) и глас спикера “овде Радио Титово Ужице на таласној дужини...Пао нам је камен са срца. Спикери понављају молбу онима који нас чују да се јаве на телефон број... И није дуго требало чекати да се јави први слушалац. Каже да се јавља са Рудника и да нас добро чује. Како нас и не би чуо када је слушао Радио из суседне канцеларије.

Сада имамо два средства информисања – лист и радио. За прве уреднике програма на радију Раднички савет је поставио мене и Стојана Максимовића.

Нисмо имали мира и градили смо

Време је пролазило, а ми смо постајали све познатији и богатији. Тада се, опет родила идеја о изградњи штампарије. Подигнута је зграда на Балој земљи и набављена најсавременија офсет опрема какву је ко мало имао у тадашњој Југославији. Сада су “Вести” биле на гласу. Имале су лист, радио и штампарију. Запошљавале су укупно око 350 радника – од новинара до обезбеђења. Прочули смо се и ван граница Југославије. Штампали књиге и речнике и за Пољаке. И опет нисмо имали мира. Требало је нешто ново радити и развијати се. На ред је дошла градња пословне зграде у Улици Љубе Стојановића, иза Народног позоришта. Сви су од тога имали користи – проширена је Народна библиотека, растерећене су друштвене организације, а “Вести” су добиле савремене и богато опремљене канцеларије.

Време је пролазило. Ишло се у бољу будућност.

Крајем 80-тих година прошлог века и ја сам аванзовао и постао сам главни и одговорни уредник листа “Вести”. Информативном делатношћу бавило се више од 20 новинара. Радили смо прилоге и за Телевизију Београд. Свако је знао своје поље деловања. Милица Турудић је одговарала за политику, Нада Селаковић је уређивала културу, Оliveра Мићић је водила “Ужичку хронику”, Миљко Митровић се бринуо о пољопривреди у листу и на радију... На састанцима редакције договарали смо се о свему – ко ће да пише уводник, ко друштвену хронику, а ко репортажу...

Уз “Вести” је ишао подлистак “Ваљаонице” и подлистак “Првог партизана”. Сваки радник ових колектива добијао је “Вести” са својим подлистком. Укупан тираж је био око 17.000 примерака. На томе нисмо стали. Ширили смо своју делатност. Једном приликом са Чачанима и Краљевчанима правили смо заједнички лист, сваки са својим заглављем (“Чачански глас” и “Ибарске новости”). Било је то запажено издање са укупно 25.000 примерака.

Време је одмицало. Године 1996. годишњи одмор сам проводио на Златибору . И помало размишљао о пензији. Једног дана зове ме тадашњи директор Драган Човић. Вели, Нада Селаковић напушта уредничко место на Радију, дођи да је замениш. Имаћеш добру плату, дупло већу од твоје. Пристајем и почнем да радим. Рачунам радићу неколико месеци док не напуним 37 година радног стажа и добијем један одсто већу пензију. Када је укапирао о чему се ради, син ми рече:

-Јеси ли, ћале, луд. Тај један одсто ће ти донети седам-осам динара, а ти месечно губиш 500... И био је у праву. Половином октобра пресавијем табак и дам отказ у “Вестима”, јер су ми раније у пензијском израчунали да ћу имати пензију око 1.000 динара.

Тада се плата примала неколико месеци уназад. И када су моји у “Вестима” дошли да приме плату за октобар отишли су на минималац – 200 динара. А ја сам од пустих обећања и великих пара за пола месеца добио чак сто динара.

Од тада су кола кренула незауставиво надоле. “Вести” су у Ужицу остале без своје зграде, пропала је штампарија на Белој земљи, нема више десетокиловатног предајника, антенског стуба од 77 метара по чему је Бела земља била препознатљива, а у Ужицу редакцију треба тражити на другој адреси.

Аутор је некадашњи уредник Радио Ужица и листа “Вести”, дугогодишњи новинар најстарије медијске куће у Златиборском округу у пензији

Пројекат “У служби грађана – 80 година “Вести”, 50 година “Радио Ужица” суфинансира Град Ужице.

Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.