Боравећи на ликовним колонијама, увек сам се питао које је везивно ткиво коришћено да се споји и одржи велики број колонија у ужем појасу од источне до западне Србије – како сам га назвао „Коридор Западне Мораве“ (условно, ништа северно, ништа јужно).
Давне 1905. године, наша позната сликарка Надежда Петровић покренула је ликовну колонију: за оно време револуционарно дружење са истомишљеницима из сфере ликовне уметности. Тада је то било необично да неки људи бораве у сеоском амбијенту и да се баве неким особеним послом, а да „говоре различитим језицима“ (учесници колоније: Рихар Јакопич, Иван Грахор, Рачко Вучетић, Иван Мештровић, Емануел Видовић и Бранко Поповић). Зато је било потребно да се формулишу нека начела која су се готово одржала и до данашњих дана, иако је Нишавом, Западном Моравом и Дрином протекло „много разних боја“ воде. Дакле, начела су била и остала: (а) да се упозна ближе окружење са животом и радом; (б) да се упозна основни карактер таквога рада; (в) да се схвати велики утицај на васпитни фактор ликовног рада; (г) да се прикупи све што је лепо и интересантно за културно упознавање средине; (д) да се упозна шира јавност са радом.
Боравећи на ликовним колонијама, увек сам се питао које је везивно ткиво коришћено да се споји и одржи велики број колонија у ужем појасу од источне до западне Србије – како сам га назвао „Коридор Западне Мораве“ (условно, ништа северно, ништа јужно). П(р)омишљао сам да услед временске резонанце, космичке или неке нама више непознате силе, користећи за медиј јако развијени и супер пријема и одашиљања ликовне фреквенције Надежде Петровић, па сам отишао још даље тражећи оправдање за моје маштарије. Отишао сам дотле да сам у својим рефлексијама проналазио „тајну везу“ са пећинским сликарством Фон Де Гом и Алтамире. Но, вратимо се нашим малим пећинама Старе планине и Сићева као продужетак миленијумским емитовањем нагомиланих ликовних порука свих ликовних скупина и сличних емотивних електромагнетних таласа који се активирају као у случају наше приче. Без обзира на велике могућности савремене електронске комуникације, компјутерски алат, машинску и вештачку интелигенцију, али све то није замена за душу и ликовне поруке које су остале забележене више од тридесет хиљада година. И то углавном где су боравиле људске душе и остављале разне осликане поруке и жеље по погодним површинама, а то су биле пећине или места где се нагомилавала огромна енергија до данашњих дана.
Од 1905. године, додуше са прекидом, па од 1964. године наставља са радом Ликовна колонија „Надежда Петровић“, а убрзо се активирају и друге ликовне колоније широм Србије. По евиденцији Министарства културе Србије, деведесетих година на буџету Министарства било је преко 120 ликовних колонија. У нашој причи, као што је већ било речи, пратимо ликовне колоније од Сићева до Бајине Баште.
Углавном су то све ликовне колоније које још увек постоје са јасном мапом функционисања, а то су култна места: близина пећина, светих места (цркава и манастира), бања па чак и првих електричних централа на нашем простору. Од тих 30 ликовних колонија „Западноморавског коридора“, најмлађа је „Пљесково – Зеленика“ у Бајиној Башти о којој се може рећи доста лепих речи. У њој је уткано искуство и знање вишегодишњих колонија. Лични наратив дозвољава, потпомогнут енергетски важним пунктовима, стабилан значај у етаблираном темељу пејзажа. Често наилазимо код појединих аутора да престаје класична функција пејзажа са основним полазним утемељеним назнакама класичних представа истих. Основна предикација наговештава нова доба у сагледавању ликовних форми и поетичности околиша и уопште амбијента где се борави. Одговорна организација Установе „Култура“, пријатни домаћини, савршен удобни смештај у Вили „Александар“, ретко добра исхрана, а пре свега господственим приступом домаћина Виле „Александар“ (господин Михајло Станић), који је имао за сваког учесника колоније довољно пажње и времена, а мене је посебно вратило у време познатих црнотравских неимара (мојих земљака).
Круна колоније била је репрезентативна изложба у прелепом простору галерије Установе „Култура“, која је отворена 26. октобра у Бајиној Башти. Поставка је била добра: остварен је солидно укомпонован простор у циљу добре комуникације. Сва дела 12 аутора (са по два рада) блистала су у правом сјају и тек сада дају утисак озбиљне колоније која наговештава да ће са особеним сликарским радом изаћи из тематских оквира асоцијативног пејзажа и надоградити друге облике ликовне поетике. Будући сазиви на колонији требало би да постепено укључују и тродимензионална ликовна остварења, као и друге ликовне технике, како би се обогатила збирка Установе „Култура“ у Бајиној Башти. Посебне похвале заслужују људи из организације, пре свега директор Милован Јездић, организатор Никола Васиљевић и спољни сарадник.
Слађан Игњатовић.
Фото: приватна архива
Učitavanje komentara...