Од фотографије до животне приче пилота Врачарића

Најфантастичнији део је та „ филмска прича“ о два седишта и једном пилоту. То говори о његовој храбрости и неустрашивости

Редакцији „Вести“ поводом недавно објављене фотографије пилота Миљка Врачарића из Кремана, у тексту са Александром М. Огњевићем, аутором изложбе „Краљевски ваздухопловци, Ужички војни округ 1912-1945.“ јавио се Милан Лазић да нам исприча шта је сазнао о животном путу овог пилота од његовог најбољег пријатеља у Лондону. Уследио је заједнички разговор и са унуком Данијелом Крстић, која нам је из породичног угла говорила о свом деди, рођеном брату њене баке Милијане.

Миљко Врачарић (1913-1990) из Кремана, био је пилот Војске Краљевине Југославије и једини је Србин носилац престижног Крста за посебне летачке заслуге (ДФЦ – Дистингуисхед Флyинг Цросс). Као једног од најбољих и најхрабријих пилота британски РАФ одликовао га је и сребрном медаљом за храброст. После укидања Краљевског ратног ваздухопловства 1944.године, годину дана касније званично је постао официр РАФ-а (Краљевског ратног ваздухопловство Велике Британије). Ваздухопловну каријеру завршио је 1948. године, остаје да живи у Лондону и ради као геометар. О нашем „ заборављеном“ пилоту са највишим одликовањима писали су мр Тихомир Д. Ђурђић у књизи „О славним Солунцима, најуспешнијим Креманцима и изузетним Ужичанима“ и Александар Коло, документариста Музеја ваздухопловства у „Историјској баштини“ у издању Историјског архива Ужице.

За „Вести“ Ужичанин Милан Лазић своје сећање о пилоту Миљку Врачарићу почиње причом коју је први пут чуо пре око 30 година у Лондону. Као двадесетогодишњаци Милан и његов друг Мирослав а сада кум, син покојног професора Рајка Делића отишли су у Лондон.На аеродрому их је сачекала Јулка, сестра Миљка Врачарића са једним старијим господином. Она је била познаница професора Делића, јер је радила као учитељица у ужичким селима до одласка у Лондон. А тамо ће њима двојици помоћи да нађу смештај и посао. Милан се сећа да су једном приликом у Лондону на ручку код госпође Јулке они сазнали да је господин који их је са њом сачекао на аеродрому такође био пилот и најбољи пријатељ њеног покојног брата Миљка, о коме они ништа нису знали.

-За нас је био шок да у Лондону први пут директно чујемо причу о људима који су учествовали у Другом светском рату, а да нису били ни партизани ни четници. Миљков пријатељ причу почиње од бомбардовања Београда априла 1941. године да би недуго затим они са њиховом ескадрилом добили наређење да се склоне у Лесковац. То је поткрепио чињеницом да авиони које је имала Немачка били су много квалитетнији него они које је тада имала Краљевина Југославија и са којима нису могли да им парирају у борби. Из тог разлога склоњени су да би сачували људство и авионе. Миљко и он, осим што су били пилоти, били су и најбољи пријатељи. Затим, они добијају наређење да одлете у Египат, где је била база са много пилота и авиона савезника у рату. Из Египта су често ноћу летели и у Југославију и потпомагали Дражу Михаиловића и четнички покрет све до 1943.године са оружјем, муницијом, санитетским материјалом и храном. Нису летели само српски пилоти него и енглески, француски...На њихово изненађење међу енглеским пилотима те године почиње да се помиње Тито. Нико од њих Срба није знао ко је Тито. Затим је уследило и ново наређење да од тада помажу Тита и партизански покрет, тако да више нико није помињао Дражу Михаиловића. Они су исто наставили да превозе муницију и санитетски материјал али за партизане.

Пред крај Другог светског рата из Египта одлазе у војну базу у Италију, а већ је у току трка у наоружању, зато што су Немци увелико правили добре авионе, док су се и други трудили да то учине како би могли да им се супротставе. Енглези су тада на брзину направили један тип авиона који није прошао све процедуре за испитивање карактеристика да би отишао у даљу производњу. Тај авион дошао је у базу и за пробни лет требало је да се одреде два пилота, причао је Миљков најбољи пријатељ.Тражили су добровољце, иако су знали да авион није прошао ни минималне техничке контроле. Јавља се Миљко Врачарић да лети на том авиону. За лет је потребан још један пилот јер је авион тако конципиран са два седишта за два пилота. Нико се више не пријављује и онда им Миљко каже да ће он сам да лети. Стао је између два седишта и везао се конопцима због стабилности, али и да би могао да дохвати и леве и десне команде. Његов задатак био да провери може ли тај авион да задовољи неке ратне карактеристике. Обавио је тај пробни лет док је свима у бази „срце стало“ и успео је безбедно да слети. Сви су му аплаудирали, а он је тада објаснио да је авион изузетно лош и да не задовољава ни минималне услове да би ушао у даљу производњу. Тако да је на неки начин он допринео да се тај авион уопоште не производи, наводи Милан детаље разговора.

Док су у Италији добијају депешу лично од Тита да имају могућност да се у року од 48 сати са авионима врате у Југославију, да их нико неће дирати за то што су потпомагали четнички покрет и да ће наставити да раде као пилоти. Од њих тридесетак само један је одлучио да се врати авионом из Италије у Југославију. И док се они преиспитују да ли су погрешили и шта ће са њима бити, њихов колега се у року од 24 сата поново враћа у Италију. Он им тада говори да се у Југославији ништа не зна и да није чиста ситуација. Тада су схватили да нису погрешили што су остали у Италији, али као одмазда за то Тито шаље депешу у базу да им се одузму летачке дозволе. За њих је то било страшно, јер им летење није била само професија, него су га волели изнад свега. С обзиром да више не могу да лете добијају могућност да се одселе у неколико земаља Европе, а једна од њих била је Холандији где су могли да се баве пољопривредом, били би плаћенији и имали би повољније услове. Миљко и његов пријатељ одлучују да оду у Енглеску и да раде у фабрици авиона. Правећи делове или поправљајући авионе бар ће бити у додиру са послом који су некада радили. После тога Миљко ће до пензије радити као геометар.

Његова сестра Јулка одлазила је неколико пута код брата, а касније када се разболео у болници је срела његовог најбољег пријатеља, тако да су њих двоје остали да живе заједно у Лондону. Прича Миљковог пријатеља Милану и његовом другу је драгоцено аутентично сећање од човека који је године професионално и приватно провео са Миљком.

Милан Лазић током разговора износећи детаље из живота пилота Врачарића поново оживљава сећање на сликовит начин из другог угла у односу на досадашња сазнања.

Данијела Крстић, унука Миљка Врачарића за „Вести“ каже да они нису готово ништа знали о његовим летачким достигнућима и заслугама. За њих у породици био је само ујак Миљко из Лондона, пилот.

–У послератним годинама о Миљку се углавном ћутало. Оно што се знало и што се спомињало је да је по потписивању капитулације превезао чланове Владе Краљевине Југославије и њихове породице у Грчку. Формулација која се у јавности најчешће користила за тај догађај је да је „пребегао“са члановима Владе. Нажалост, дуго времена је то био једини контекст у коме се он спомињао. Ми смо знали да се он борио на страни савезника и да је био у британској авијацији, да му је од стране послератних власти дуго био забрањен повратак у земљу и да је то била судбина једног невољног изгнаника. Била је то породична рана, зато што је Јаћим мој прадеда, Миљков отац, имао још два сина од којих је једног изгубио током Другог светског рата, а другог због болести после рата. Миљко је био најстарији син, једини преживели али толико далеко што је тешко падало његовим родитељима-истиче Данијела.

И док је запиткивала о његовом животу увек је постојао тај мањак информација, па се чудила како је могуће да се не зна ништа. Мајка јој је говорила да се о томе није много причало, јер је на неки начин то била табу тема. У послератном перииоду од тадашњих власти читава породица је била обележена као породица која је у сродству са Миљком. Ми тек из текста Ђурђића сазнајемо да је он био у задњој ваздухопловној борбеној мисији коју је извршила британска авијација и да је златним словима уписан у њиховој енциклопедији врсних ваздухопловаца. Његов отац Јаћим био је 1964.године у Лондону и тада су се први пут видели после скоро 25 година. Дуго им је било забрањено да се врате у земљу, тако да је Миљко први пут породицу посетио 1965.године. Са члановима породице није причао о свом ордењу и признањима. А тада и тих година дато му је до знања да је праћен.

У годинама које су уследиле, повремено је посећивао фамилију док му је здравље то омогућавало. Једном приликом му је понуђен посао преводиоца у Ваљаоници Севојно, али он ипак одлучује да остане у Лондону, наводи Данијела.

Причали су јој како је био изненађен када је први пут дошао и видео како се Ужице променило. Трг је већ био завршен и своје утиске по повратку у Лондон поделио је са својим пријатељима из емиграције. Осетио је дозу негодовања и чак захлађење односа од неких пријатеља због чега је био помало разочаран. Тамо се о томе није причало на тај начин и то је вероватно у основи била нека идеолошка острашћеност коју он није поседовао и зато га још више ценим, истиче Данијела. Он је био искрени патриота који је служио својој земљи, борио се против фашизма и мени је то слика правог хероја. Од породице Врачарић једино је Данијелина бака имала потомке. Миљко је многима помагао, није имао деце а био је ожењен Иреном, Пољакињом која је током рата избегла у Лондон. -Све што смо касније сазнали било је од људи који су трагали по архивима и почели да постепено објављују податке до којих су долазили. Изузетну захвалност осећам према Тихомиру Ћурђићу који је са ентузијазом сазнавао приче о Миљку, али и писао о њему позивајући се и на податке које је наводио Александар Коло, документариста Музеја ваздухопловства из Београда.

У суштини можда је Милан Лазић морао да се задеси у Лондону да бисмо ми имали неку везу и чули све ово директно од Миљковог пријатеља. За мене је, каже Данијела, најфантастичнији део та „ филмска прича“ о два седишта и једном пилоту. То говори о његовој храбрости и неустрашивости. Годинама попуњавам те коцкице и за мене је Миљко заиста племенит карактер, прво када склопим слику тог храброг, одважног, неустрашивог који иде у борбу, онда када прочитам писма која је писао о породици, сестрићима и сестричинама, које није ни упознао. Ту видим његову топлину и осећајност, колико је образован и како се дивно изражава, а посебно плени његова скромност с обзиром на све што је постигао. Увек се у писмима које је писао мојој мајци распитивао за принове у породици и то га је посебно радовало. У писму које је послао када ми је отац преминуо провејавала је нека доза усамљености. Али без обзира на судбину и изгнанство задржао је здрав дух целог живота. То су људи одавде. Заувек смо поносни и захвални деди- закључује Данијела.

Миљко Врачарић умро је 1990. године и сахрањен је у Лондону.