-Од укупно 47 авијатичара који су боравили на Златибору, њих 38 евакуисано је из Прањана. Остали су били нестрпљиви док су чекали да се радови око аеродрома заврше, па су се упутили на стотине километара дуг пут ка приморју. Њихова намера била је да се бродом пребаце за Италију. На том путу пресрела их је једна партизанска јединица и спровела за Беране одакле су евакуисани неколико дана касније, каже за „Вести“, Дејан Ђерић, аутор књиге „Сломљена крила Златибора“
Дејан Ђерић је рођен у Ужицу 1992. године, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку основних, а затим и мастер студија на Електротехничком факултету у Беогхраду, запослио се у родном граду. Касније је прошао курс за резервног официра. Уследило је поновно запослење у струци, у Београду, где и данас живи и ради. Ових дана у издању ужичког Историјског архива, из штампе је изашла његова књига „Сломљена крила Златибора“ посвећена спасавању америчких авијатичара који су морали принудно да се спусте на подручје Златибора почетком 1944. У америчким војним круговима акција спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату од стране авијације САД у сарадњи са Југословенском војском у Отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића позната је као Операција Халијард. Највећи број савезничких пилота који су морали да се принудно спусте те године у многе крајеве Краљевине Југославије, евакуисан је са импровизованог аеродрома у селу Прањани 1944. године.
Спасавање америчких ваздухопловаца и других савезника са територије под контролом ЈВуО трајало је од јануара 1944. до фебруара 1945. године. Из ваздухопловних база на југу Италије савезничка авијација правила је прелете са циљем бомбардовања немачких нафтних поља у Румунији, као и других циљева у Европи и на Балкану. Тако је небо над територијом окупиране Краљевине Југославије било њихова главна маршрута. Оштећени дејствима немачке ПВО, савезнички авијатичари принудно су се спуштали падобранима на територији целе Краљевине Југославије. Први авијатичари прихваћени су, осим у Топлици и на Златибор, али некако, о томе се мало говори или се уопште не говори. Шта је био разлог да истражујете ову операцију, од чега сте почели?
-Пре свега велики поздрав за Вас, редакцију и све ваше читаоце. Као што сте већ напоменули о томе се мало говори, или се уопште не говори. У последње време актуелна је прича о мисији спасавања савезничких авијатичара у Прањанима. Међутим, цела мисија одвијала се на знатно ширем простору који је покривао готову читаву територију окупиране Краљевине Југославије. Прањани су представљали место одакле је највећи број оних које су спасиле снаге под командом генерала Драже и евакуисан. Моја идеја заснивала се на томе да један део ове, врло важне и неиспичане приче, представим што је могуће приближније онаквом каква је заиста и била. Целу мисији и оно што је после ње уследило, описао сам из угла сељака, војника и официра. Пошто се њоме нико пре мене није бавио, морао сам поћи од нуле.
На чему се темељило Ваше истраживање?
-Истраживајући ЈВуО на простору Златибора и Ужица ступио сам у контакт са породицом капетана Миломира Коларевића из Краљева. Он је у току рата био командант Златиборске бригаде са којом је извршио прихват две савезничке посаде које су се принудно спустиле падобранима на Златибор. Такође, прихватио је, чувао и снабдевао храном остале посаде које су на његовој територији нашле уточиште. После рата био је прогнан из земље за чију се слободу борио. Игром случаја нашао се у емиграцији тако да није поделио судбину десетина хиљада својих сабораца који су у том несрећном рату и настрадали. Пре него што се упокојио приватну архиву предао је потомцима свога брата. Ти дивни људи стекли су пуно поверење у мене и одлучили су да је дошло време да се о њему и његовим саборцима сазна истина. На тај начин сам први пут сазнао нешто више о овој операцији. Напоменуо бих само да међу десетинама хиљада прегледаних докумената Војног и других архива, нисам нашао готово ништа о поменутој мисији. Очито је да је та документација наменски вешто скривана у канцеларијама и подрумима ОЗН-е и УДБЕ, са циљем да се овај догађај потпуно избрише из свести народа. Такође, очито је да у томе нису у потпуности успели. Касније сам ступио у контакт са људима из Фондације Мисија Халијард, који су ми уступили извештаје посада спасених авијатичара. Ове две грађе представљале су базу и ослонац за мој даљи рад. Он је после допуњен грађом многих приватних архива, документима из архива, сведочењима, као и публикованим делима. Претходно описан посао трајао је две и по године. У целом раду финансирао сам се из сопствених средстава а време за истраживање крао сам од годишњег одмора. То ми није било тешко јер сам писао о људима који су по снежној мећави, боси и недовољно добро обучени, са пет метака на пушку, тумарали по Чиготи како би спасили своје савезнике који су их касније издали. Сматрам да сам својим радом показао многим државним историчарима (част изузецима) да се књиге не пишу из удобних фотеља и да се за озбиљне радове не чека државни пројекат из кога ће гледати да извуку новац а рад половично ураде. Нека свако од њих погледа у своју диплому, постиди се и нека каже да ли су људи који су у оба светска рата гинули за ову земљу, заслужили да њихова имена не буду пописана а њихови гробови обележени. Нека кажу да ли су ти људи, у земљи која себе назива демократском, заслужили да о њима историчар пише, судија суди а да им поп чита. Има ли још људи који су директно учествовали у спашавању пилота? -Нажалост, док је књига била у фази припреме, преминуо је и последњи познати учесник ове операције, Радоје Туцовић – Двобанка из села Гостиља. Он је у току рата био четник у саставу Златиборске бригаде са којом је учестовао у прихвату, чувању и спровођењу за Прањане дела од укупно 47 америчких авијатичара који су у току зиме и лета 1944. године боравили на Златибору. Дуго после рата о својим подвизима није смео да прича. Непосредно пред смрт њега је посетио Џон Капело, председник Фондације Мисија Халијард, и уручио му захвалницу за учешће у мисији спасавања америчких авијатичара. Шта сам доживео да ми Американац честита, говорио је Радоје уз благи осмех одушевљења. Осим њега, на прсте једне руке могли су се пребројати они који су о овој операцији нешто знали.
Са каквим емоцијама су Вам о томе говорили?
-Њихови утисци о спасеним авијатичарима били су углавном позитивни. Наш народ их је прихватио са великим одушевљењем. Често се дешавало да су од својих уста одвајали чекајући да се савезници засите. Војска и народ, били су озарени надом да ће савезници умети то да цене. Међутим, оно што је после евакуације уследило свима нам је познато.
До којих сте све података дошли?
-Сведочења саговорника било је заиста мало. Они су наводили да су авијатичари преко дана слободно шетали међу народом, присуствовали вашарима, удварали се девојкама. Најупечатљивије сведочење изнео је Радоје Туцовић који је навео да су спасени авијатичари током вашара у селу Гостиљу, у мало припитом стању, јахали краве. Овај њихов гест код народа је изазивао смех.
Шта је то што овој књизи даје посебну важност?
-Књига је богато илустрована десетинама углавном необјављених фотографија, докумената, писама, сведочења, рачуна за исхрану. Она представља необорив доказ да су савезничке авијатичаре спасавали, хранили и чували припадници ЈВуО, а не народ, на чему се потенцира у последње време. Поред приче о спасавању авијатичара, у књизи је описана и судбина људи који су у мисији учествовали. Посебну важност даје реконструкција монтираног суђења генералу Дражи Михаиловићу на којем је најпре окривљен, па затим и осуђен, да су наводно његови четници ликвидирали двојицу Американаца на Златибору.
У току је изградња аеродрома и меморијалног центра у облику стилизованог авиона у Прањанима одакле је, како кажу расположиви подаци, са импровизоване писте авионима евакуисано у Бари и спашено око 500 савезничких ваздухопловаца у мисији „Халијард“. Међу спашеним пилотима сигурно је било и оних који су се принудно спустили и на Златибор?
-Тачан број евакуисаних из Прањана нижи је од наведеног. Осим у Прањанима, са територије под контролом снага ЈВуО авијатичари су евакуисани и са аеродрома у Коцељеви и у селу Бољанић код Добоја. Од укупно 47 авијатичара који су боравили на Златибору, њих 38 евакуисано је из Прањана. Остали су били нестрпљиви док су чекали да се радови око аеродрома заврше, па су се упутили на стотине километара дуг пут ка приморју. Њихова намера била је да се бродом пребаце за Италију. На том путу пресрела их је једна партизанска јединица и спровела за Беране одакле су евакуисани неколико дана касније.
Да ли је познато да су спашени пилоти касније контактирали неког са Златибора ко им је помогао?
-Могуће да јесу, али та писма нису стизала на праве адресе, већ у канцеларије ОЗН-е. Исти случај био је са писмима и пакетима које су четнички емигранти слали својим породицама. У књизи су објављена писма спасених авијатичара упућена капетану Коларевићу који је у то време боравио у емиграцији. Та писма представљају једну од највећих вредности овог дела. Имам много лепих успомена из Србије, посебно са Златибора, где сте нас збринули, писао је авијатичар Браун непосредно по завршетку рата.
Да ли има нешто што би требало још истражити у вези ових догађања у нашем крају?
-Овом књигом прича је поприлично покривена. Свакако, сваки нови документ и сазнање користиће за наредна издања књиге, која ће вероватно угледати светлост дана.
Колико знам, завршили сте факултет и мастер на Електротехничком факултету у Београду. Запослени сте и радите, наравно, у струци. Откуда толико занимање за историјом?
-Историјом се бавим у слободно време из хобија. То ме је увек занимало па сам одлучио да се опробам и у тим водама.
Зашто историја није била и Ваше професионално опредељење?
-Увек су ми од руке ишле природне науке. Историја ме је занимала али само у одређеним областима. Не бих могао да замислим себе да слушам некога ко ме учи нечему што знам да није тачно. Овакви као ја не би далеко догурали на катедри за историју.
Да ли можемо очекивати нова слична истраживања из историје, самим тим и нове књиге?
-Претпостављам да ће их бити али ћу препустити читаоцима да о томе одлуче. Углавном, у овој књизи искористио сам један посто материјала до ког сам успео да дођем. Неиспричаних прича и неопеваних јунака има много. Наш град се по питању историје Другог светског рата може упоредити са имањем које 75 година зараста у коров. На таквом имању за некога ко хоће да ради посла увек има.
Да ли је књига „Сломљена крила Златибора“ на тржишту, где можемо да је купимо и када и где би требало очекивати промоцију?
-Мораћете да пожурите јер се већ распродала половина тиража. Књига се може купити у Историјском архиву Ужице, као и код аутора поруџбином на мејл: slomljenakrila20@gmail.com
Učitavanje komentara...