Током трајања ванредног стања уведеног у нашој земљи због пандемије изазване коронавирусом, из штампе је изашла књига Драгице Цвијовић „Добра деца“, издавач је Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ Чајетина.
-Књига говори о доброј деци која су свуда око нас, али се о њима мање говори и ретко пише. То је нека врста и мог одговора да сва добра деца буду у првом плану. Моји јунаци су 24 дечака и девојчице који кроз спортско такмичење у парку, одрастају, друже се,заједно се радују и тугују. Свако имају своју причу која се преплиће са оним што је најважније у одрастању а то су породица, школа и спорт. Књига је одштампана у време ванредног стања, а планиране промоције су померене за наредни период- рекла нам је ауторка Драгица Цвијовић.
Драгица Цвијовић је дугогодишњи новинар нашег недељника „Вести“. Ово је њена прва књига, роман, који ће понајвише обрадовати љубитеље литературе за младе. „Ову дивну прозу за младе, у којој је посебно наглашена умешност вођења управног говора јер својим уметничким и књижевним вреднотама заслужује сваку подршку, похвалу и препоруку. „Добра деца“ Драгице Цвијовић ће у српску прозну стварност, унети толико потребну свежину реалности, да је то са уметничке али и педагошке стране, више од потребе, у неким сегментима је већ, нужност, пише, између осталог, у рецензији доцент др Раде Вучићевић.
-Читаву последњу деценију, укупно наше прозно стваралаштво за младе је под перманентном тензијом „Хари Потеровског“ синдрома, чији је тематски образац из неких разлога постао опште прихваћени стваралачки модел а који се увелико одомаћио у српској савременој, издавачкој продукцији, као типични доказ помодарства, свакојаког плагијатства и стваралачког опонашања ширих, регионалних трендова са фантастичном фантастиком, вештичарења, магије и другог, којекаквог илузионизма.
Али, на срећу свих искрених љубитеља и књижевних сладокусаца, највише корисника лепе белетристике и литературе за младе, књижевница Драгица Цвијовић пред нашу искрену знатижељу износи небично питак а читак роман, насловљен „Добра деца“, који у себи носи сву реалност, позитивност и лепоту живота нашег свакодневног. Радња је одређена и омеђена у једном граду, што на радост свих житеља а посебно омладине има велики, уређен парк у коме се млади играју, уживају, такмиче, надмећу, воле, стварају и спортски надограђују. Ту се формирају и статусно одређују „господари игре“, они који су рођени да буду победници, предводници, вође, носиоци великих резултата, победа и радовања..
Драгица пише лагано, музика речи тече неумитно и без застајкивања, као река у младо пролеће, када се разлива након топљења снега, па по неком природном праву гравитације, гргори, разлива се ка ушћу дубљег и ширег водотока. Стилски и језички неоптерећена, приповеда у другом лицу једнине, користећи најједноставнији а најубедљивији начин сугестивне нарације, остављајући могућност читаоцу да се у некој од епизида препозна, идентификује, уђе у укупни опус дивно замишљеног сказа, приповести... Занатски стручно, Драгица одлично влада радњом, оснива и тка пријемчивом потком која у основи, има реалност, позитивност, доброту, исправно вредновање вредности, честитост, поштење, спортски дух, жељу за победом, објективност, поштовање, жељу за учењем и доказивањем.
Неких од набројаних термина одавно нема у нашим савременим вокабуларима, убила их је дигитална површност, недореченост, поремећене аксеолошке димензије вредновања вредности и основних животних начела, убила их је ријалити терминологија, накарадна импровизација белосветског помодарства, уобразиље и болесног имитаторства. У роману „Добра деца“ је неки заборављени али реални свет који ће нас натерати да се замислимо, да га на све могуће начине поново откријемо, створимо у нашим градовима, нашим парковима, са нашом, „добром децом“, која тај историјски важан задатак, могу и морају понети на својим плећима, јер другог начина нема – пише др Раде Вучићевић истичући да су „Добра деца“ „лепи календар саткан од најлепших српских имена које је књижевница поделила својим младим јунацима, будућим победницима:Таша водоноша, Лука, Марко, Милош, Јован, Марија, Сунчица, Ана, Андрија, Немања, Тина, Илија, Вања, Огњен, Ђорђе, Алекса... Одрасли немају властита имена, имају само улоге и функције као знак идентификације: Тренер, директор, мама, тата, доктор...Сви они улазе у једну дивну причу са поучном педагошком поруком и поуком, какве одавно не ишчитавамо нити препознајемо у савременој литаратури.“
Učitavanje komentara...